Извор: Недељни телеграф

Србију гуше панцири, сателити, коферчићи, универзитетска, друмска, стечајна, пореска мафија, а у сваку већу аферу укључени су људи из врха државе, упозорава републички Повереник за информације од јавног значаја, и тврди:

За многе у власти сам државни непријатељ

- Уставни закон створио услове за моју смену

- Уместо да се контролише државна управа,

тражи се већа контрола медија

- БИА потпуно игнорише закон

- Нема политичке воље за отварање тајних досијеа

- Финансирање партија - тајна

У политичким круговима већ дуже време се спекулише да би Родољуб Шабић, републички повереник за информације од јавног значаја, могао да буде разрешен дужности, па чак и да се спрема гашење институције повереника.

Основа ових гласина јесте одредба цлана 5. Уставног закона, објашњава за НТ Родољуб Шабић и каже да, по њој, постоје три могућа решења:

- Прво, Народна скупштина може да разреши повереника у сваком тренутку ако оцени да несавесно и нестручно обавља функцију. Не видим да је то реално. Оцене о раду повереника говоре супротно, а критика практично и није било. Осим ако бисмо под критичким оценама подразумевали паушалне и некомпетентне дисквалификације да сам дрзавни непријатељ - бивсег министра правде, или примитивне увреде актуелног директора Путева Србије.

- Друга солуција јесте тзв. реизбор. За њу у овом тренутку нема основа. Није предвиђена ни Законом о слободном приступу информацијама ни Уставним законом. Да се то хтело, онда би ваљда у Уставном закону, као што пише - биће изабран гувернер НБ, а не, на пример, орган надлежан за послове монетарне политике, писало јасно - повереник за информације, а не „орган надлежан за праћење остваривања права грађана на обавештеност“. Зато се с разлогом калкулише с трећом солуцијом - да се нејасна одредба члана 5. Уставног закона искористи, и да се под формом „усклађивања са Уставом“ не само елиминише актуелни повереник, него, што је неупоредиво важније - угаси и институција повереника за информације. Она би била замењена органом необично ружног имена - „орган надлежан за праћење остваривања права грађана на обавештеност“.

Шта би значило гашење институције повереника? Коју поруку би власти тим чином послале?

- То не треба да оцењујем ја, вец грађани, новинари, цивилни сектор, јавност уопште. У сваком случају, не мислим да би то био добар начин да власт потврди своје проевропско, демократско и антикорупцијско опредељење.

Да ли можете да претпоставите које политичке структуре би могле да имају интерес да угасе канцеларију повереника, и зашто?

- Није реч само о „гашењу“ канцеларије повереника. Реч је, заправо, о интересу да се јавности ускрати право да зна шта ради власт. То право је у демократском друштву неотуђиво, али у сваком друштву, а посебно у мутна транзициона времена, има много оних који из различитих разлога - од заштите ексклузивне позиције, преко сакривања неспособности, до криминала и корупције - јавност сматрају непожељном. То су бројне структуре, не само политичке, има их на свим друштвеним нивоима.

Колико међу нашим државним функционерима, по Вашем мишљењу, има корупције, злоупотреба, неспособности - свега онога што би требало сакрити?

- Нажалост, много. Нема веће афере у којој на овај или онај начин није инволвиран неко из власти. Панцири, сателити, коферчићи, универзитетска, друмска, стечајна, пореска и ко зна каква све још „мафија“. Проблем је што афере углавном остају афере, а најчешће изостају толико потребне консеквенце.

Каква је Ваша сарадња с Владом Србије и осталим органима државне управе?

- Након избора повереника, Влада је заборавила да обезбеди најелементарније претпоставке за његов рад. Требало је више од пола године да почнемо с радом. А већ скоро две године имам писмена уверавања да ће простор за службу повереника бити решаван „приоритетно“, али без ефекта. И дуже од тога, Влада се не осврће на захтеве да обезбеди извршење решења повереника. Слично је и са активирањем механизама за прекршајну одговорност оних који крше закон. Исто вреди и за моје иницијативе везане за неопходну едукацију кадрова, за доношење комплементарних закона. Има још тога, да не набрајам. Штета што је тако. Да није, имали бисмо много боље резултате у примени закона.

С којим државним органом сте имали највише проблема у сарадњи и зашто?

- У годишњем извештају који сам поднео Скупштини Србије, као пример изузетно лошег односа према закону означио сам БИА. И то без конкуренције. Док се код других може говорити о већим или мањим проблемима у примени, у случају БИА реч је о потпуном игнорисању закона. Не само да уопште не одговарају на захтеве грађана и тражење повереника да се изјасне, да не поштују налоге повереника и Врховног суда, него не извршавају ни елементарне обавезе као што су објављивање Информатора и достављање годишњих извештаја поверенику. Ове обавезе уредно извршавају далеко важнији органи - Скупштина Србије, председник, Влада, Врховни и Уставни суд. У демократској, правно уређеној држави нико себи не сме да даје право да се сам изузима од дејства закона, јер тако подрива ауторитет и закона и парламента који га је донео.

Да ли у органима државне управе постоји свест ста је, заправо, њихова улога и колико су спремни да се ухвате у коштац с конкретним проблемима свог посла?

- Та свест постоји код значајног броја људи, али мислим да још није доминантна. Многи у власти још не разумеју да у савременим условима вршење власти није владање и господарење, већ управљање јавним пословима. И то управљање за које је власт директно одговорна онима који су јој дали и легитимитет и новац.

Који су највећи недостаци људи који раде у државној управи? Да ли је систем тај који подгрева немар, јавашлук и површан однос према послу, или су за то одговорни појединци?

- У државној управи свакако има људи који доприносе атмосфери немара, јавашлука и неодговорности. Али, мислим да више од менталитета појединаца таквој атмосфери доприноси чињеница да нисмо успели да радикално променимо систем.

Да ли би мања државна управа била и ефикаснија? Шта би требало суштински да се промени да се радници државне управе не односе према информацијама као према личној својини?

- Ефикасност државне управе једно је од стално „дежурних“ питања. Није увек сигурно да сви под тим појмом подразумевају исте ствари. Да ли је реч о управи која је јефтинија, јер троши мање новца? Или о управи која за исто новца даје више? Или о управи која за нешто више новца даје много више? Конкретан одговор је - да. Мања управа би могла бити ефикаснија, чак далеко ефикаснија, али она претпоставља улагања и у кадрове и у логистичке системе. Потребни су нам чиновници и функционери који далеко боље познају правне и друге стандарде ЕУ, чија чланица желимо да будемо, а потребан нам је и концепт управе који интензивнијом употребом електронских технологија води ка оном што је у Европи дефинисано појмом Е-говернмент. Едукацијом и другим мерама потребно је у свести запослених у државној управи створити јасну представу да су информације из њиховог рада и о њему унапред плаћене новцем пореских обвезника и да треба да буду у функцији квалитетнијег зивота оних који плацају. То подразумева доступност тих информација научи, култури, производњи и бизнису, увек кад је то могуће.

Колико Вам је од почетка рада упућено захтева да реагујете по питању информација од јавног значаја? Колико је било захтева у овој години? Ко Вам се најчешће обраћао и због чега?

- Од почетка до данас у служби повереника регистровано је близу 3.000 предмета, у првих пет месеци ове године око 600. Већина су захтеви за заштиту права. Подносе их сви - грађани, НВО, новинари, медији, политичке странке, органи власти, најчешће грађани. А главни предмет интересовања показује да су препознали антикорупцијски потенцијал закона. Највеће интересовање је за буџет, јавне набавке, донације, трошкове репрезентације, плате и накнаде, једном речју за расплагање државним новцем.

На колико Ваших дописа су надлежни државни органи одговорили, а колико их је остало без одговора?

- У великом броју случајева поступак се окончава без потребе да доносим решење и дајем налог. У више од половине случајева већ након прве интервенције, односно захтева за изјашњење, органи власти дају тражиоцима захтеване информације. У осталим случајевима морам донети решење. Органи власти претежно поступају по налозима из решења, али ипак не у свим случајевима. У таквим ситуацијама, по закону, Влада Србије је дужна да обезбеди извршење решења повереника. Ипак, до сада ни у једном једином случају, када су од ње тражили грађани, новинари или неко други, Влада то није учинила. Иако, није реч о превеликом броју, већ о неколико десетина, ипак је јасно да овакав однос има дестимулативне последице за квалитетну примену закона.

На која питања грађани који су Вам се обратили никада нису добили одговор?

- Ти случајеви наведени су у извештају који сам доставио Скупштини Србије. Међу њима има оних који су изазивали озбиљан публицитет, као што су, на пример, информације о „шареним возовима“, броју прислушкиваних, продаји Мобтела, финансирању политичких партија...

Да ли држава има шта да крије, или је само реч о наслеђу из прошлости, кад је све било тајна?

- Држава ће увек имати оправданих разлога да неке информације ускрати јавности. Само, таквих разлога нема превише, напротив. Зато превелик број случајева поверљивости или тајности с разлогом изазива сумњу да се иза тога крију нелегитимни интереси. Дакле не интереси државе, већ група или појединаца.

Да ли мислите да це у Србији икад бити отворени тајни досијеи? Шта треба да се догоди да би се то урадило? Какве тајне би могле да изађу на светлост дана?

- Верујем да хоће, само недостаје политичка воља. Иако је врло вероватно да је део документације уништен или „обрађен“, излазак одређених информација на светлост дана сигурно би допринео демистификацији неких ствари и отклањању одређених дилема, и тиме бар мало олакшао наш мучни транзициони пут.

Да ли сте некада били на мети претњи или других облика узнемиравања због посла којим се бавите? Да ли сте пријављивали такве случајеве?

- Да, био сам, неретко. Једном или два пута надлежни су обавештени. Не знам да ли су и шта предузели. С. Влајниц Фото: З. Татар

Заштита података о личности - само у теорији

Како коментаришете чињеницу да су у Србији и најбаналније ствари тајна, а да се, с друге стране, приватност одређених људи у одређеним медијима најгрубље нарушава, да се углед, каријера и живот уништавају преко ноћи?

- То је недопустиво и застрашујуће. Такво стање најбоље показује колико много још мора да се уради да бисмо постали демократско друштво.

Да ли постоји политичка воља да се донесе закон о заштити приватности?

- Ако та воља постоји, онда се добро крије. Реч је о изузетно важној ствари. У последњој студији комисије ЕУ констатовано је да заштита података о личности постоји само као теоријски феномен, а да је практично нема. То је упозорење које се не сме игнорисати и на које би требало реаговати без одлагања. Несхватљиво је да аутори Уставног закона овом питању нису посветили никакву пажњу. У експертским круговима већ постоји модел таквог закона. Требало би га размотрити, евентуално дорадити и усвојити. Тај модел би као почетни основ механизма за заштиту права користио већ успостављену Службу повереника за информације. У ствари, на тај начин бисмо у овој области наставили да следимо словеначки пут, на коме смо већ направили први корак усвајањем Закона о слободном приступу информацијама. Морамо да усвојимо још безброј закона и створимо ефикасне, делујуће институције, а постојеће да развијамо и јачамо, не да их укидамо.

Црна рупа Европе

Да ли се у Србији нешто променило по питању тајне (својевремено сте говорили да се у нашој земљи тајном сматрају и јеловници у војној кантини)?

- Наравно да су се ствари мењале, али у сваком случају недовољно. Јеловници које спомињете су, на срећу, давна прослост, али још има недопустиво много ствари које без икаквог оправданог разлога носе ознаку поверљивости.

Докле се стигло с класификацијом тајних података?

- Ствар се није макла од поцетка. Више пута сам, упозоравајући одговорне на одсуство комплементарних закона, указивао на потребу доношења савременог закона о класификацији „поверљивих“ података. Нажалост, то је било без ефекта, и ми смо тренутно једна од неколико европских земаља које немају, не модеран, већ никакав закон о класификацији података. Морало би се знати да ово, осим што оставља простор за самовољу и злоупотребе, у догледно време може постати и веома озбиљан проблем за комуникацију, односно уцешће у разним облицима међународних интеграција.

Заврзлама у Уставном закону

Шта конкретно пише у Одредби 5. Уставног закона, и шта она значи?

- Одредба је тако написана да ваљда само њени аутори поуздано знају шта су хтели да кажу. Поред осталог, предвиђа да ће се „ускладити са Уставом закони којима је уређено право грађана на обавештеност“, а такође предвиђа да це се, поред неких других органа, извршити и избор „органа надлежног за праћење остваривања права грађана на обавештеност“. Како год било, ову одредбу није могуће третирати ван контекста одредбе цлана 51. Устава. Тај члан Устава зове се „Право на обавештеност“ и састоји се од два става која, мада на први поглед не изгледа тако, међусобно немају никакве везе.

- Почећу са другим, јер се њиме бавим. Он предвиђа право на приступ подацима у поседу органа власти. Реч је, дакле, о праву грађана и новинара којима одговара обавеза власти. То право штити повереник за информације. Имам и личне заслуге за то што је ово право постало уставно. У првобитној усаглашеној верзији Устава није га било. Због тога сам у лето прошле године јавно интервенисао, обратио се писмом члановима Уставног одбора и након разговора с тадашњим председником Скупштине добио гаранције да ће право бити унето у Устав. Тако је и било.

Како је дефинисана улога медија?

- Не знам на чију интервенцију је накнадно утврђен први став, који предвиђа да грађани имају право да буду истинито и потпуно обавештавани, а да су медији дужни да то право поштују. Реч је, дакле, о праву коме одговара не обавеза власти, него обавеза медија. Нисам сигуран ни да најбоље разумем зашто се активност медија, уместо у контексту слободе, третира у контексту обавеза, и ко и како треба да „прати“ извршавање тих обавеза. У сваком случају, то није повереник.

- Ако је идеја да се „ради усклађивања“ са Уставом укине повереник за информације, а установи орган који би се бавио и правом из става један и правом из става два, она је штетна и бесмислена. Односно, има смисла отприлике као отварање аутомеханичарске радње која је истовремено и стоматолошка ординација. Мада се и у једној и у другој нешто поправља, то не раде исти људи и на истом месту. А, ако неко сматра да је потребно имати тело које „прати“ да ли медији тачно, потпуно и благовремено обавештавају јавност, мислим да је очигледно да треба да га чине новинари и представници медија, а не представници државне власти.