Извор: Данас

Уочи објављивања овогодишњег Индекса перцепције корупције

Родољуб Шабић

Лични став

Крајем овог месеца глобална антикорупцијска мрежа невладиних организација Транспаренцy Интернатионал објавиће свој овогодишњи "Индекс перцепције корупције". Овај догађај - истовремено објављивање у великом броју земаља света ове респектабилне специфичне ранг листе корупције - увек привлачи велику пажњу јавности и медија, али и органа власти. Са разлогом, јер позиција неке земље на Индексу, а посебно оцена коју добија немају смо апстрактан значај. За многе, пре свега сиромашне транзиционе земље, веома је важно то да се корисни ефекти добре позиције и оцене на Индексу, осим на плану раста међународног угледа земље, очитују и кроз раст, толико потребних, страних инвестиција.  

На овој ранг-листи прошле године делили смо 90-92. место са Габоном и Суринамом са оценом - 3,0. Ова оцена (на скали од 1 до 10) означава корупцију која је системски проблем, која је ван контроле. Наравно да такав пласман, а поготово оцена, никако нису добри. Напротив, очигледно је да су такви да са њима не смемо да се миримо. Требало би да је неспорно да једноставно морамо да их, обоје, а пре свега оцену, битно поправимо.

Какви ће бити наш пласман и наша оцена на овогодишњем Индексу?

Веома је битно да коначно прекорачимо преко тих фамозних 3,0. И из објективних и из психолошких разлога важно је оставити иза себе оцену која представља границу критичне, најлошије зоне. Заиста је добро што се можемо надати да ћемо то ове године успети. Та нада није само ствар жеља, него и реалних претпоставки. Њој у прилог, рецимо, говори неколико великих антикорупцијских акција полиције. И неки евидентни резултати, сигурно несавршеног, али битно поправљеног система јавних набавки. И неки, макар још неокончани судски поступци. Такође и неки, какви-такви помаци на плану слободе приступа информацијама.

Дакле, постоје реалне шансе да ове године добијемо оцену бољу од тих 3,0, што је наравно добро. Али треба бити реалан. И ако и буде боља, оцена ће бити још увек забрињавајуће лоша. Зато је потребно оценити разлоге и последице олаког пропуштања шанси да се ураде ствари које би, поред осталог, учиниле да наша оцена у Индексу буде боља. Реч је о остварљивим прагматичним задацима чијепропуштање је веома тешко оправдати. Таквих нереализованих задатака, нажалост, није мало. И оних које нам је постављало међународно окружење и оних које смо сами себи постављали.

Ујесен 2006. највећа антикорупцијска иницијатива држава - ГРЕЦО, упутила нам је двадесет и пет препорука за унапређење антикорупцијских механизама са роком извршења до краја ове године. Сувишно је наглашавати да су монитори ГРЕЦО-а, утврђујући препоруке и рокове за њихово извршење полазили од реалних претпоставки да су исти за нас не само корисни него и прихватљиви, односно оствариви. Ипак, највећи део препорука или није уопште извршен или је извршен само половично. Сасвим је јасно да овакав однос не може да говори у прилог озбиљности антикорупцијских настојања наше државе. Препоруке ГРЕЦО су иначе обавезујуће и ниједна чланица Савета Европе, а поготово не председавајућа, што је тренутно Србија, не би без штете по сопствени углед смела  себи допустити да их не поштује.

Још у јесен 2005. донели смо законе којим су у наш правни систем "уведени" Државна ревизијска институција и Омбудсман, два државна органа која свуда у свету дају значајан допринос борби против злоупотреба и корупције. Иако су, по закону, морали да почну да раде још пре годину дана, они још увек нису у функцији. Сваки коментар те чињенице је сувишан. Без обзира да ли је могуће или не наћи прихватљиво оправдање за овакве пропусте, морамо се помирити с тим да смо пропустили прилику да оцену у Индексу перцепције корупције учинимо бољом. Додуше, ако је за утеху, и са оценом само мало изнад 3,0 успели бисмо не само да изађемо из најкритичније зоне, него и да успут потврдимо један позитиван тренд. Наиме, откад смо предмет опсервирања и оцењивања од стране Транспаренцy Интернатионал, присутан  је какав такав тренд поправљања. Од 2001, откад нас оцењују, од  катастрофалних, из Милошевићевог времена наслеђених - 1,3, преко 2,3, 2,7, 2,8  дошло се до тих рошлогодишњих 3,0. Нема сумње да је реч о, нарочито последњих година, пужевски спором напредовању, али и то је боље од стагнације или регресије.

Свакако да није небитно да и ове године потврдимо позитиван тренд. За неку комплекснију слику о нама тај позитиван тренд, односно добре тенденције, под одређеним условима, могу бити важни готово колико и оцена актуелног стања.

У сваком случају, добре су шансе да ћемо у овогодишњем Индексу перцепције корупције стајати боље него у прошлогодишњем. Ипак, не бисмо смели да заборавимо да смо у последње три године оцену поправили за само 0,3 поена. Зато би и претпостављени пласман и оцена мало бољи од прошлогодишњих, осим разлога за задовољство могли и требало да буду и повод за размишљање о питању које се отвара, ето већ трећу годину за редом.

Колико ће нам, бити потребно до "подношљивих" 4,0  или "пролазних" 5,0?

Можемо ли брже? Иако, генерално, није у реду на питање одговарати питањима, у овој ситуацији баш то делује логично. Јер, колико наша јавност зна о томе шта се све крије иза мноштва "пословних" и "службених" тајни? Шта зна о "поверљивим" јавним набавкама, укључујући и оне који се обављају по систему "непосредне погодбе"? Колико су јој стварно доступне информације о приватизацијама или страним инвестицијама у јавне ресурсе? Шта зна о трошковима које за репрезентацију и рекламе праве јавна предузећа? Шта зна о донацијама и поклонима који се чине јавним новцем? Не треба набрајати даље. Дужина списка сличних интересантних питања упућује на одговор који је иначе надомак руке. Тај одговор, који одавно нуде и бројни експерти и добра антикорупцијска искуства других земаља гласи - можемо боље и брже, али уз услов да радикално и брзо ширимо простор за приступ јавности свим информацијама о располагању јавним новцем и добрима.