Извор: Данас
Уз најављени Закон о знаковном језику
Родољуб Шабић
Лични став
Недавно је објављена информација да ће наша земља добити Закон о знаковном језику. У склопу информисања јавности о активностима које планира, Министарство за рад и социјалну политику најавило је доношење овог закона током следеће године.
Реч је о идеји која, поред осталог, претпоставља стандардизацију нашег језика знакова. Један број људи, пре свега глувонеме особе, комуницирају користећи се знаковним језиком - састављеним од покрета руку и тела, гестова, израза лица, ручне абецеде и знакова. Данас се зна да тај језик, иако га не перципирамо аудитивно, има све лингвистичке одреднице које имају и други језици. Он није универзалан, постоје бројни национални знаковни језици. Постоји и наш, али још
није стандардизован, што има лоше консеквенце.
Стандардизација би била у функцији квалитетније комуникације глувонемих лица међусобно и са окружењем и дала би и боље могућности за приступ информацијама важним за њихово активно учешће у животу друштва. Али, иако није спорно да треба да поздравимо најављено доношење тог закона, позитивне импресије не би смеле да замагле неке проблеме које само доношење најављеног закона не може решити. С тим у вези треба констатовати две битне ствари.
Прво, доношење тог закона није никакво „признање“ знаковног језика, није никакав посебан услов за његову примену. Чак и за круте формалисте који за институционализацију „нових“ људских права увек траже некакав потпуно формалан правни основ морало би бити довољно постојање једног таквог наднационалног основа који чини сувишним посебно „законско признање“. Реч је о апсолутно релевантном међународном документу, Конвенцији УН о заштити и унапређењу права и достојанства особа са инвалидитетом, односно о чињеници да овај међународни документ, поред осталог, инсистира и на остваривању права на употребу знаковног језика. Нигде на свету, па ни код нас, знаковни језик није забрањен. И свуда у свету, постојао закон или не, обим стварне употребе знаковног језика у животу, посебно јавном, јесте један од елемената за оцену нивоа демократских односа у друштву.
Друго, знаковни језик није једино средство комуникације глувих и наглувих, нарочито када су у питању образовање и информисање. Он је практичан, брз систем за комуницирање, али пре свега на нивоу свакодневне комуникације. За образовање и квалитетан приступ комплекснијим информацијама, што је битна претпоставка укључивања глувих и наглувих у живот друштва, као равноправних чланова, потребно је више од тога.
Зато, идеја о доношењу Закона о знаковном језику има двоструку вредност. Мању сама по себи, а већу као упозорење на нека питања која се не тичу само глувих и наглувих, а на која указују и искуства других. Примера ради, Словенија је одавно стандардизовала знаковни језик и донела закон о њему. Глуви имају права да бесплатно користе услуге тумача знаковног језика у трајању од 30 сати годишње, односно 100 сати за потребе образовања. Али и тамо и у земљама које су урадиле више, потврђено је да је знаковни језик само један елемент система заштите права лица са посебним потребама, система који је комплексан и који се не може сводити на бесплатног тумача, него свим субјектима у друштву намеће одређене обавезе ради што бољег остваривања права глувих.
Вероватно најбољи израз таквог концепта представља Тхе Америцанс wитх
Дисабилитиес Ацт - АДА (Закон о Американцима са инвалидитетом), амерички закон који се правима глувих и наглувих не бави изоловано, већ у контексту права свих особа са посебним потребама. Овај закон обавезује све - социјалне службе, школе, спортске објекте, послодавце, ЗОО вртове, позоришта, банке, ресторане, робне куће, музеје, библиотеке и наравно и пре свега органе власти да свој начин комуникације и давање информација прилагоде лицима са посебним потребама, што укључује и обезбеђење одговарајућих помагала.
Наравно, за реализацију сличног концепта код нас често недостају материјалне, финансијске и логистичке претпоставке. Али, то није разлог да се не чини оно што је могуће. У том контексту, тема вредна је и као подсећање на нека заиста важна питања, будући да ваљани одговори на њих представљају битне претпоставке истинске демократизације друштва.
У којој мери су информације од јавног значаја доступне свима? Колико често та доступност зависи од (не)постојања рампи или лифтова за колица за непокретне? Како их слепи могу наћи на Брајевом писму? А колико често до њих могу доћи употребом, модерном времену примеренијег, говорног софтвера? Колико се објављују на начин да су доступне и глувима? Колико уопште има лица са посебним потребама?
Бар на последње питање, имамо прилично поуздан одговор. У сваком друштву таквих има бар десетак одсто. Друштво које жели да буде демократско, не сме да оставља толико људи „на маргини“ и мора да предузима све што може да им омогући што бољи приступ информацијама. И због зајамчене равноправности и због доприноса који они могу дати у успостављању неопходних механизама за контролу власти.
