Извор: Блиц

Одлука привремене Скупштине Косова о сецесији дела наше државне територије, од када је донета, привлачи најширу пажњу наше и светске јавности. С разлогом, јер је "косовски проблем" и иначе трагично компликовани сплет односа довела до кулминације. Све се дешава у условима међународне констелације, која је таква да веома отежава настојање да се спречи "решење" косовског проблема у складу с методом свршеног чина. Управо то од нас, наших органа власти захтева крајње одговоран однос према свему што би другачије, прихватљивије решење проблема могло учинити реалнијим.   

Није тешко препознати ствари на којима, с тим у вези треба истрајавати. Шансе за решавање сваког, па и косовског проблема, сигурно су веће, што је више у нашем реалном животу законитости, реда, одговорног односа према обавезама. И што је мање расипања, злоупотреба, корупције и неодговорности. Зато се не би смеле затварати очи пред подацима о масовном кршењу Закона о слободном приступу информацијама и још масовнијем оних о спречавању сукоба интереса и о јавним набавкама, од стране органа власти и људи из власти. Можда, некада и постоји прихватљиво оправдање за неизвршавање законских обавеза од стране оних који би морали да служе за пример. Али, евентуално цинично објашњење да то "не стижу" због силне бриге за Косово, то сигурно није.

Органи власти не омогућавају приступ информацијама 18.2.2008

Извор: Данас

Закон о слободном приступу информацијама предвиђа обавезу повереника за информације да сваке године, у року од три месеца од окончања фискалне године поднесе Народној скупштини Републике Србије извештај о примени овог закона. Овај извештај садржи не само информације о активностима и мерама које је предузимао повереник, него и информације о стању у овој области уопште, дакле информације релевантне за остваривање слободе приступа информацијама у свим органима државне власти. У току наредног месеца ћу доставити Скупштини Србије извештај, који ће се добрим делом заснивати на пристиглим извештајима органа државне власти. Рок за достављање је истекао, пристигао је велики број извештаја, вероватно ће их бити још. У сваком случају, ради се о веома обимном материјалу који садржи велику количину информација и требаће времена да га са мојим сарадницима прегледам и синтетизујем у један извештај. Зато је још рано говорити о сасвим егзактним подацима или износити категоричке судове. Ипак, већ сада могу рећи да ће извештај, поред осталог, извесно говорити о три, за досадашњи ток примене закона карактеристичне, а контроверзне константе. Једној доброј, другој, само релативно доброј и трећој, лошој, апсолутно лошој. Добро је то што ће извештај који ћу доставити Скупштини извесно потврдити настављање одређених позитивних трендова. Број информација које су у току 2007. од органа власти тражили и добили грађани, новинари, медији, невладине организације и други, биће значајно већи од оног у току 2006. године, који је опет био већи у односу на 2005. Кад је реч о захтевима за заштиту права упућеним Поверенику, показаће се да расте проценат случајева у којима повереник не мора формално да налаже, у којима након прве интервенције повереника орган власти да информацију коју је претходно ускратио. Овај податак је занимљив не само зато што илуструје пораст ауторитета закона и институције повереника, већ и зато што упућује на закључак да би органи власти уз мало бољу организацију и мало више добре воље могли остварити користан резултат у виду боље представе о транспарентности њиховог рада, задовољнијих грађана и медија и мање непотребног администрирања. Извештај ће свакако потврдити и одређен напредак у односу на претходне године у вези с мерама које органи власти предузимају ради стварања претпоставки за квалитетнију примену закона, као што су активности на плану обуке кадрова, објављивања Информатора о раду и сл. Релативно добро је то што ће статистички подаци потврдити позитиван тренд у односу органа власти према обавезама које имају по закону, укључујући и оне најелементарније. Као пример може послужити управо однос према обавези достављања извештаја поверенику. Те извештаје су доставили свих шест највиших органа власти (Народна скупштина, председник Републике, Влада, Уставни суд Србије, Врховни суд Србије, Републичко јавно тужилаштво). Органи АП Војводине (Скупштина, Извршно веће и сви покрајински секретаријати) такође. Стопроцентно извршење обавезе имамо и код мреже трговинских судова. Код свих других органа власти, осим локалне самоуправе, проценат се креће од преко 75 одсто па навише. Ове године од око 730 обвезника извештај је до сада доставило око 550, или приближно 75 одсто, дакле више него прошле године, кад је то учинило око 480, односно 67 одсто, што је такође било више него претпрошле. Наравно, не треба имати илузије. Овај позитиван, узлазни тренд треба ценити и у контексту врсте и природе обавезе. Реч је о најелементарнијој, сасвим бенигној обавези, која доспева само једном годишње. Мислим да у светлу те чињенице, податак да је обавезу подношења извештаја извршило једва 50 одсто општина, што је чак мање од прошлогодишњих, такође веома лоших 52 одсто, говори о односу према закону који се слободно може оценити као скандалозан. У истом контексту "занимљив" је податак да и када су у питању државна министарства, значи органи који су по дефиницији најодговорнији за примену свих закона, немамо потпуно извршење обавезе. Прошле године само једно министарство није доставило извештај. Ове године у остављеном року то није учинило чак пет њих. Вероватно ће ново, ко зна које по реду, упозорење повереника, то поправити.

Како год доживљавали статистичке податке, чињеница да након три године примене закона, у сваком случају значајан број органа власти не извршава своју елементарну, законом изричито утврђену обавезу, говори сама за себе, није јој потребан посебан коментар.

То нас доводи до треће, оне апсолутно лоше ствари. До тога, да када је у питању одговорност за кршење закона у извештају повереника, неће моћи готово ништа да се каже. Недостављање извештаја поверенику законом је предвиђено као прекршај, кажњив новчаном казном. И поред тога, као и чињенице да је у досадашњој пракси овај прекршај почињен мноштво пута, ранијих година и више него ове, до сада поводом тога није покренут ниједан прекршајни поступак. Као што је познато, повереник нема никаквих законских овлашћења за вођење, па чак ни за покретање прекршајног поступка против оних који не извршавају своје законске обавезе. Вршењем надзора над применом закона па и покретањем прекршајних поступака, по закону, треба да се бави министарство Владе Србије надлежно за послове информисања. Од самог почетка примене закона, Министарство се позивало на то да овом задатку не може да одговори, јер не располаже одговарајућим кадровским, материјалним, логистичким и другим ресурсима. Пре три године, ови аргументи имали су одређену специфичну тежину, али њиховим протоком готово сасвим су изгубили. Уз све наше транзиционе дилеме, конфликте и неслагања, не би смело бити дилема око тога шта значи појава да органи власти на свим нивоима масовно не извршавају обавезе, односно крше закон. У сваком иоле одговорном друштву тако нешто је апсолутно неприхватљиво. Зато, без обзира да ли је узрок томе незнање, немар, неодговорност, неорганизованост, бахатост, или нешто још горе, у крајњој линији сасвим је свеједно, никако не би смео бити проблем да се сложимо да се оно не сме толерисати. А то, не само у вези са Законом о слободном приступу информацијама, то ипак јесте проблем, могло би постати наш највећи проблем. Аутор је повереник заинформације од јавног значаја