Извор: Данас

Слободан приступ информацијама у закону и пракси

Лични став

Недавно је Удружење новинара Србије, поновљеним захтевом Влади Србије да обезбеди извршење једног решења Повереника за информације, подсетило јавност на један већ помало заборављени бизаран догађај. У догађају о којем је реч, пре неколико месеци, физички је нападнут новинар који је хтео да сними „клинику“ чија изградња је без грађевинске дозволе започета на имању једног министра. Министар је „објаснио“ да је новинар нападнут зато што је сексуално злостављао министрове овце, о чему, како је рекао, постоји белешка у полицији. Овакво објашњење су оба удружења новинара Србије, УНС и НУНС, означила као тешку неистину и озбиљну увреду на рачун не само конкретног новинара већ и целе новинарске професије. Од полиције су, позивајући се на Закон о слободном приступу информацијама, затражили да демантује или ако може потврди наводе министра. Полиција је на њихов захтев реаговала „ћутањем“, па су изјавили жалбу Поверенику за информације. И на захтев Повереника да се изјасни о жалби, полиција је ћутала, па је Повереник донео решење којим је наложио полицијској управи да у року од три дана обавести УНС да ли поседује било какве информације о овом догађају. Будући да полиција то није урадила, новинари су се у складу са законском одредбом да Влада Србије, у случају потребе, обезбеђује извршење решења Повереника, обратили Влади са захтевом да то и уради. Сада су то учинили поново.

Иако у упорном инсистирању новинара да истину истерају до краја ништа не може бити спорно, ипак би многи могли рећи да то више и нема неки практичан значај. Да ћутање полиције говори само за себе и да је истина већ добила сатисфакцију. Међутим, овај потез удружења новинара има неспоран начелан значај, јер указује на један феномен који је од немалог значаја за (лошу) оцену односа власти према, Уставом и законом зајамченим правима јавности, не само у овом случају већ генерално.

С тим у вези добро је подсетити се на неке податке који говоре како се код нас обезбеђује заштита права на слободан приступ информацијама од јавног значаја. Ти подаци говоре да у отприлике две трећине случајева Повереник за информације не мора да доноси решење, да налаже, јер већ након његове прве интервенције орган власти даје тражиоцу информацију коју му је претходно ускратио. У преосталој трећини случајева, када је потребно и да формално налаже, Повереник доноси одговарајуће решење. У великој већини случајева поступа се по тим решењима. Ипак, у једном броју случајева органи власти нису поступили по налогу Повереника, иако је исти за њих обавезујући. Статистички, реч је о врло малом проценту у односу за укупан број. Ипак, ако се боље погледа квалитет и структура оваквих информација, а посебно ако се има у виду принципијелни значај оваквог „отпора“ закону, онда је јасно да се ради о питању које је неодговорно потцењивати.

Законодавац је, ваљда имајући то у виду, изричито предвидео да су решења Повереника обавезујућа, а да њихово извршење у случају потребе обезбеђује Влада Србије. Међутим, чињенице говоре да његову намеру одговорни нису схватили баш озбиљно. Наиме, у тих стотинак случајева у којима су грађани, новинари, медији, НВО и други од Владе тражили да обезбеди извршење решења Повереника, она то буквално ни један једини пут није учинила.

Једино објашњење које је пружено, а и то незванично, у пола гласа, било је да је проблем у томе што „није уређен“ начин на који би Влада требало да извршава ову своју обавезу. Ово „оправдање“ у почетку примене Закона можда је и могло бити прихватљиво. Неколико година касније - није. Утолико пре што на формалне предлоге Повереника да Влада овласти неко од својих радних тела да обезбеђује извршење решења Повереника, она није реаговала.

Може ли бити спорно шта представља, у контексту реалног остваривања права јавности, толерисање овакве ситуације? Не може. Без обзира на то шта је субјективни разлог, „доследност“ власти у непредузимању мера  потребних за истинско остваривање Уставом и законом прокламованих права, објективно представља не само поигравање с тим правима већ и (ин)директно позивање на њихово кршење.

Аутор је Повереник за информације