Извор: Данас

Државна ревизорска институција постоји од 2005, али само на папиру  
Лични став, Родољуб Шабић  
Баш у ово време, пре тачно годину дана, наша земља се нашла у једној заиста изузетно реткој прилици. Почетком маја 2007. на Србију је дошао ред да преузме шестомесечно председавање Савету Европе. Прилика да се председава највећој међународној организацији држава после УН, имајући у виду број њених чланица, добија се на отприлике сваких 25 година. Дакле, указује се веома ретко и зато за сваку чланицу има немали значај. А деликатан међународни положај наше земље потенцирао је значај чињенице да држава која председава Савету Европе улази у фокус међународне јавности, стиче велике шансе да афирмише сопствене предности и да отклони евентуалне негативне предрасуде о себи.   
Баш имајући у виду ту шансу, тада сам јавно изразио жаљење што прилику да председавамо Савету Европе дочекујемо као нико пре нас. Председавање организацији у основи чијег деловања је залагање за функционисање демократских институција дочекали смо у готово хаотичном стању. Са владом која је "техничка", с парламентом и Уставним судом у блокади, са омбудсманом и државном финансијском ревизијом само на папиру, да не набрајамо даље. Код таквог стања ствари, једноставно се наметало питање да ли су нам за проблеме с којима се суочавамо и наш лош имиџ "кривље" предрасуде других или ми сами?  
У том контексту индикативна је ситуација у којој смо дочекали годишњицу почетка нашег председавања Савету Европе. Што се владе и парламента тиче, ситуација је мање-више идентична с оном од пре годину дана. Влада је "техничка", а парламент је распуштен, нови тек треба да се конституише. А како ствари стоје са осталим поменутим институцијама?    
Уставни суд се некако извукао из блокаде, а и омбудсман је почео с радом. Изабран је и Савет Државне ревизорске институције. Међутим, Уставни суд има само 10 уместо 15 предвиђених судија, а омбудсман је суочен са одсуством бројних кадровских, материјалних и логистичких претпоставки неопходних за његово деловање, па с обзиром на растући обим њихових обавеза није реално очекивати да на њих могу одговорити у потпуности. Државна ревизорска институција, осим чињенице да је изабран њен Савет, нема на располагању ни елементарне претпоставке за рад и сходно томе не може баш никако да остварује своју функцију.Техничка влада и распуштен парламент су неминовне консеквенце ванредних парламентарних избора. Дакле, реч је о нечем што је само по себи разумљиво, што није само наша специфичност, већ је у демократском друштву у сваком тренутку могуће. Међутим, да би се "разумеле" околности под којима делују Уставни суд и омбудсман, већ је потребно заиста много, много беневоленције.   
Али, ни уз максимум добре воље није могуће разумети ситуацију у којој се налази Државна ревизијска институција. Једноставно, контраст између те ситуације и чињенице да је у предизборној кампањи залагање за борбу против злоупотреба и корупције заузимало готово доминантно место, делује готово гротескно, апсурдно. Апсурдно, јер сасвим је евидентно да, са становишта модерних стандарда, већ годинама имамо инвалидан механизам контроле јавних расхода који уместо две има само једну ногу - ону коју представљају Управа за јавне набавке и Комисија за заштиту права понуђача на јавним тендерима. А евидентно је и да је штета због тога огромна.  
Све транзиционе земље су још одавно, уз друге антикорупцијске институције, активирале и државну финансијску ревизију. Она је још почетком или средином 90-их установљена и у некадашњим републикама бивше СФРЈ - Словенији, БиХ и Хрватској. Претпоследња је била Црна Гора, закон је донела у априлу 2004, а Државна ревизија је почела да функционише пре истека исте године. Ми смо последњи, код нас још не функционише. А, Закон о државној ревизорској институциј добили смо још, може се слободно рећи, далеке 2005. године. Савет, главни орган те институције, морао је бити изабран у року од шест месеци од ступања тог закона на снагу, али ипак није изабран. Касније је ГРЕЦО, 2006, дао препоруку да се Државна ревизорска институција без одлагања активира. Савет је изабран тек крајем 2007, али тим Ревизорска институција није активирана. Она чак нема ни седиште, па осим чланова савета, нема ниједног запосленог. Зато наш контролни механизам врши углавном само формалну, а не и суштинску контролу јавних набавки. И у таквом стању, он већ неколико година својим деловањем остварује корисне ефекте у виду уштеда које се мере стотинама милиона евра. Међутим, увођењем и суштинске контроле, оне која поред осталог подразумева и контролу целисходности и рационалности, што је посао Ревизорске институције, обезбедили бисмо и додатне уштеде од минимум 5-10 одсто укупних, иначе стално растућих расхода за јавне набавке, или јасније речено од бар 100 до 200 милиона евра годишње.   
Већ неколико година пропуштамо да уштедимо тај новац. То је више него довољан разлог да се проблеми у вези са условима за деловање Ревизорске институције реше. А има и других разлога који се не мере новцем. За једну државу која жели да буде иоле озбиљна, проблеми са којима се суочава наша ревизијска институција нису нерешиви, него су тривијални. Зато њихово решавање не би смело да чека ни на избор нове владе. Оно је обавеза коју би и тренутна "техничка" заиста морала да реализује.