Закон о слободном приступу информацијама највише користе „обични" грађани, чиме дају важан допринос контроли власти. Али, свест о праву на заштиту податка личности је лоша, далеко од нивоа којим бисмо могли бити задовољни, каже повереник Родољуб Шабић у разговору са Војиславом Туфегџићем
После пуних осам година служба повереника за информације од јавног значаја и заштиту података личности добила је од Владе Србије одговарајуће просторије за рад. Према речима повереника Родољуба Шабића, то ће омогућити запошљавање неопходног броја људи како би рад службе био ефикаснији. „Влада је, поготово ако се има у виду однос раније Владе према том проблему, повукла изузетно коректан потез који је и главна претпоставка за већу ажурност у поступању", каже Шабић, наводећи да се грађани у великом броју обраћају поверенику, а да је број регистрованих формалних предмета у овом тренутку више 25.000, од чега је око 3.500 активних.
Какав је претежан профил жалби?
Разуме се, нису сви предмети жалбе грађана, али у великој већини јесу. Још увек је број предмета из области слободе приступа информацијама, више од 21.000, знатно већи од броја оних из области заштите података о личности, мада и број ових других континуирано расте.
У делу који се тиче слободе приступа информацијама највећи број жалби има за ускраћивање информација везаних за различита располагања јавним новцем и добрима – буџети, буџетски расходи, јавне набавке, приватизације и сл.
У делу који се тиче заштите података о личности још се посебно не издваја неки појединачни жалбени разлог, а велики број предмета повереник покреће и сам, еx оффицио. Има их из свих области – здравство, школство, осигурање, банкарско пословање, безбедносне провере. И поводом свих могућих врста обраде података – видео надзор, биометрија, директни маркетинг итд.
Разумеју ли грађани данас боље своја права и могућности?
Више пута сам говорио да као најважнији резултат у афирмацији и примени Закона о слободном приступу информацијама доживљавам то што се законом, и то далеко највише, око две трећине, користе „обични" грађани. Није, наравно, реч само о жалбама које подносе поверенику, него и о хиљадама захтева које свакодневно подносе органима власти на свим нивоима и којима се, ипак, све више удовољава и без потребе за интервенцијом повереника. На тај начин грађани дају веома важан допринос контроли власти од стране јавности, што је и те како важно за демократско друштво.
Што се тиче заштите података о личности ситуација је лошија. Свест о праву на заштиту података и о инструментима за његову заштиту и даље је далеко од нивоа којим би могли бити задовољни. Ипак, и ту има евидентних помака. Као илустрација може послужити и кретање броја предмета код повереника у овој области. У 2009. години било их је 83, у 2012. већ 1.405, а за првих седам месеци ове године већ 1138.
О приватности грађана често се полемише, уз тврдње да је пре свих нарушавају институције државе и компаније. Има ли промена?
У нормалним условима разговор о угрожавању неке вредности, приватности на пример, подразумева кршење неког система утврђених правила. Такав разговор код нас није лако водити. Морали бисмо, рецимо, да имамо законе којима се уређују видео надзор, биометрија, безбедносне провере, активности приватног сектора безбедности... А немамо их. Морали бисмо да имамо Уредбу о заштити нарочито осетљивих података о личности, а немамо. Имамо, бар на папиру, Стратегију заштите података о личности, али је три године „заборављано" да треба донети Акциони план за њену реализацију. Ваљда је довољно, да не набрајам више.
Нечињења и пропусти које су надлежни направили у претходних четири, пет година заиста су веома велики. Актуелна Влада ће морати да учини значајан напор да однос према овим питањима промени. У противном, извесно ћемо се суочити с проблемима у виду негативних оцена у разговорима са ЕУ и, што је важније, у виду озбиљних ризика повреде Уставом и законом зајамчених права великог броја грађана.
Нарушавају ли компаније зарад својих пословних интереса приватност како својих запослених, тако и људи који би могли да им буду пословно „занимљиви"?
Ево кратак одговор – да! Бар многе од њих, извесно. Утисак је да грађани не верују у тврдње полиције и БИА да су безбедни када је реч о прислушкивању. Да ли је заиста тако или постоје примери који сумњу дају за право?
Главни проблем је управо то што могу само да „верују" или „не верују", а оно што је потребно друштву које жели да буде демократско није веровање, већ извесност. Морамо да имамо механизме који гарантују да се о тајности комуникације грађана одступа само из разлога и на начин предвиђен Уставом – на основу одлуке суда. Тренутно немамо такав механизам и због тога смо пре више од годину дана Заштитник грађана и ја надлежнима предложили „пакет" од 14 мера чију реализацију сматрамо минималном претпоставком за успостављање таквог механизма. Тај „пакет" добио је снажну вербалну политичку подршку. На реалну се још чека.
У Србији су узбуњивачи хероји у медијима, и то тек онолико колико се самим медијима чини занимљивим. Углавном су препуштени себи, трпећи последице свог поступка. Може ли се у скорије време за њих очекивати сигурнији статус?
Потреба да се заштите људи који проговоре о корупцији, криминалу, нерационалности или неком другом угрожавању јавног интереса у сопственој средини и који, бар код нас у Србији, готово по правилу због тога пролазе врло лоше, тема је која ме годинама интригира. О њој сам често и говорио и писао у много разних прилика, а и лично настојао да им помогнем. И у неким, нажалост не честим случајевима, успевао.
Стицајем околности нашао сам се у ситуацији да урадим и нешто више, да водим пројекат чији је резултат Модел закона о заштити узбуњивача. Тај модел је коначни резултат Пројекта који је повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности реализовао уз подршку Велике Британије и Холандије, а који је трајао више месеци. Реализација Пројекта подразумевала је округле столове и трибине у 10 важних градова Србије. То су биле прилике да се остваре сусрети и квалитетна комуникација са више стотина људи – узбуњивача, новинара, представника правосуђа, представника цивилног сектора итд. У оквиру тога, на различите начине допринос реализацији Пројекта дало је преко 50 невладиних организација.
Сам Модел Закона израдила је Радна група коју сам формирао од врхунских стручњака за поједине области права, а којима су омогућене консултације са истакнутим светским експертима. Модел закона је изузетно високо оцењен од стране бројних учесника велике Међународне конференције „Заштита узбуњивача", одржане у Београду 23. и 24. маја 2013. На тој конференцији један од истакнутих учесника Бенџамин Бекланд (ДЦАФ) је рекао: „Србија је у прилици да ускоро добије један од најпрогресивнијих Закона о заштити узбуњивача". Делим његово мишљење. Желим да верујем да ће га поделити и наша Влада. Видећемо.
У сваком случају, Модел ће бити од користи ако не нама, онда другима. Наиме, недавно је Међународна транспарентност затражила да им комплетан пројекат ставимо на располагање јер жели да га као „матрицу" нуди другим државама које немају овакав закон.
Влада Србије није прихватила ваш амандман на Предлог закона о прекршајима којим се предлаже продужење рокова застарелости. Тада сте навели да у току 2011. и 2012. надлежна министарства нису покренула ниједан прекршајни поступак, чак ни у случајевима најдрастичнијег кршења, те да ти поступци више не могу да буду покренути. Како бисте описали успешност и оперативност сарадње са државом?
Жао ми је што тај амандман није прихваћен и не разумем зашто није. Податак који сам навео говори да су прекршиоци закона фактички унапред „амнестирани". У таквој ситуацији постојећи ниво примене Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја обезбеђиван је практично без доприноса који примени сваког закона треба да дају санкције. Обезбеђиван је честим јавним критичким иступима повереника и посебно притисцима медија и јавности. То је било нужно и добро, али то свакако не сме да замени елементарни принцип правне државе – да се за кршење закона мора сносити одговорност.
Подсећам да ове прекршаје по природи ствари не врше „обични" грађани већ функционери, односно службена лица, дакле људи који су бирани и плаћени да обезбеђују примену закона. Та чињеница морала би да наглашава значај њихове одговорности сваке врсте, па и прекршајне. Та одговорност морала би бити правило, принцип, а њен изостанак због застарелости само редак изузетак. А нажалост, обрнуто је.
У ком броју су решења повереника до сада спроведена као обавезујућа и извршна?
Да ли је било случајева да Влада Србије мора да обезбеди њихово извршење? Проценат успешних интервенција повереника је преко 91 одсто. Индикативно је да у готово две трећине случајева повереник и не мора да даје формалне налоге, јер већ након његовог захтева за изјашњењем орган власти тражиоцу даје претходно ускраћене информације. У неким случајевима реч је о објективној немогућности извршења, кад орган власти пропусти да још на почетку поступка укаже на то да, на пример, више није у поседу документа, да је исти уништен, предат другом органу... Међутим, у једном броју случајева органи власти свесно, намерно не поступају по налозима повереника иако су исти по закону обавезујући.
Инструменти који би требало да обезбеде принудно извршење налога нису у рукама повереника већ других, и нажалост до сада нису коришћени. Влада која би по закону требало применом принуде да обезбеди извршење то није чинила, а ни министарства надлежна да покрећу прекршајни поступак против одговорних то нису чинила. У таквим условима поменути проценат успешности, вредан и према критеријумима старих демократских држава, добија на вредности.
Антрфиле : Убиство судије није никаква државна тајна
Недавно је у новинама освануо текст са тврдњом да је нерешено убиство судије Небојше Симеуновића државна тајна. На основу чега?
Та наводна вест ме веома иритира. Просто је невероватно да се тако нешто објави. У најмању руку требало би онда да нас обавесте ко је рекао да је то тајна, на основу којег прописа и на основу којих легитимних разлога. Скоро деценију и по након тог ужасног злочина не само да и даље не знамо истину о њему, него још неко мистификује причу о не знам каквим наводним државним интересима. Заиста ми је тешко да препознам било какав смисао у томе.
