Актуелни „Предлог Правилника о техничким захтевима за уређаје и програмску пордшку за законито пресретање електронских комуникација и задржавања података о електронским комуникацијама” повод је за репризу „гужве“ коју је у лето 2010 изазвао Предлог закона о електронским комуникацијама.Тада су на предлог закона, поднетог на брзину и без икакве јавне расправе, реаговали Повереник за информације и Заштитник грађана, и широка, пре свега, стручна јавност.
Ипак, закон је, уз одређена побошљања али и бројне недостатке, усвојен. Председник Републике је тада, потписујући закон, изјавио да због "стварања базе података о електронским комуникацијама грађана, која ће бити доступна органима безбедности и унутрашњих послова без одлуке суда” он “дели забринутост са независним државним органима, заштитником грађана и повереником за информације од јавног значаја и заштиту података о личности”, те да је због тога, “после доношења овог закона, више него оправдано преиспитати и унапредити одговарајуће делове нашег правног система, како би се осигурала равнотежа између права на безбедност грађана и свих њихових осталих права.”
Овакав исход давао је наду да би убудуће, уређивање пресретања електронских комуникација могло изгледати много сериозније.
Крајем септембра 2010. Повереник за информације и Заштитник грађана поднели су Предлог за оцену уставности овог закона и Закона о ВБА и ВОА Уставном суду Србије.
Главни разлог за оспоравање уставности појединих одредби наведених закона било је то што предвиђају могућност одступања од тајности средстава комуникације не само на основу судске одлуке, како то изричито предвиђа чл. 41. став 2. Устава Републике Србије него и без одлуке суда - када је таква могућност прописана законом, односно на захтев надлежног државног органа.
Закони који регулишу рад полиције и БИА, нису обухваћени тим предлогом за оцену уставности јер нисмо могли идентификовати одредбу супротну Уставу. БИА и полиција упражњавају исту праксу, али је не заснивају на некој изричитој одредби закона, већ на „тумачењу“ да листинзи позива, локација корисника и други елементи комуникације нису обухваћени појмом комуникације, па тиме ни заштићени одредбом чл. 41. став. 2. Устава. Неприхватљивом „тумачењу“ јер уставна гаранција се, осим на садржину комуникације, свакако односи и на тзв. „задржане податке“, они представљају интегрални део комуникације, што је, поред осталог, потврђено пресудама Европског суда за људска права у Стразбуру.
Уставни суд, иако је прошло скоро годину дана, још није одлучивао о том Предлогу Повереника и Заштитника грађана. На жалост, јер актуелни Предлог Правилника актуелизира и чак додатно заоштрава питања због којих је предлог поднет Уставном суду.
У тексту Предлога Правилника „одлука суда“ се чак ни као термин уопште не помиње! Искључиво се користи непрецизан и вишезначан термин „налог“, шта год то било и како год изгледало.
Могућност да практично неограничено, по сопственој процени која не подлеже оцени суда, недефинисан али свакако велики број припадника служби безбедности издаје „налоге“ и приступа подацима о томе ко, када, са ким, у ком временском периоду и којом врстом везе и са које локације комуницира, представља изузетно озбиљно одступање од уставне гаранције неповредивости писама и других средстава општења.
Уз то Предлог Правилника не садржи никакве одредбе о постојању посебне базе података која садржи неизбрисиве трагове о томе ко, кад, зашто и по ком основу је приступао задржаним подацима што лишава смисла сваку идеју о, макар и апостериорној, контроли оправданости и законитости таквог приступања. Чињеница да су те одредбе постојале у некадашњем Правилнику РАТЕЛ-а императивно намеће питање – Зашто су изостављене? Није сигурно је ли уопште могуће дати смислен одговор на ово питање, али је сигурно бар са становишта заштите људских права да изостанак тог одговора јесте разлог за забринутост.
Поприличан је број сличних отворених питања, простор и време не дозвољавају да их набрајам даље. Сва су важна и ризично је и штетно “ломити их преко колена”. Зато сам предложио Министарству културе, информисања и информационог друштва да одложи усвајање Правилника, да уместо само формалних консултација организује праву јавну расправу и позове на учешће у њој компетентне представнике академске заједнице, медија, цивилног друштва и електронских оператора, сучели се с њима и представи своје одговоре на та питања. Да тако бар покушамо да важне ствари апсолвирамо на иоле одговоран начин.
