Извор: B92
Добро вече. Новим Уставним законом одређено је да на првој седници Скупштине, када буде бирана нова Влада, буде изабран и нови повереник за информације од јавног значаја. Јуче је обележено две године од постојања ове институције на чијем је челу и даље господин Родољуб Шабић, наш вечерашњи гост, добро вече и добродошли. Да ли очекујете да ћете остати на овој функцији?
Шабић: Заправо то није питање за мене. Оно што би требало рећи као коментар у односу на ваш шлагворт је заправо да је то садржина, односно претпостављам садржина члана 5. Уставног закона. Иначе, једна одредба уставног значаја, Уставни закон има уставни значај, која је написана, како бих рекао, онако с правно техничког становишта катастрофално лоше и која је потпуно нејасна.
Б92: Шта је нејасно?
Шабић: Ево, рећи ћу вам управо, ни једном једином речју у тој одредби не спомиње се ни Закон о слободном приступу информацијама, ни повереник за информације од јавног значаја, али ипак већина јавности претпоставља, а ја ето делим вашу претпоставку, да се ту намерава нешто радити с повереником и са законом. Сад, ја сам већ имао прилике да кажем, када би био у питању само повереник, то баш и не би морао да буде неки особит проблем и не би требало да то буде тема нашег разговора вечерас, али ако се нешто намерава радити са законом...
Б92: Ви сте изразили зебњу да ће се променити закон и да ће тиме бити улога повереника, његова функција заправо, обесмишљена. На основу чега износите ту врсту зебње?
Шабић: Добро, како бих вам рекао, зебња је увек ствар неких реалних констелација, јако је много отпора примени закона, претпостављам да то није никаква тајна, ја сам о томе већ више пута јавно говорио. Јако је мало спремности многих органа власти који би требало да помогну реализацију те иначе јако добре и корисне идеје, дакле, о ширем продору јавности у све што власт ради. И онда је логично претпоставити да има много оних чији је интерес не само да то остане на овом нивоу који смо до сад остварили, а који баш и није бог зна какав, који је разуме се бољи него пре две године, али који није баш бог зна какав, него да се то, како бих рекао, анулира. Шта хоћу да вам кажем? Има јако много људи који се једноставно боје јавности, који не воле да јавност види да су они аљкави, неспособни, немарни или да су склони злоупотреби, ако баш хоћете, склони криминалу и корупцији.
Б92: Али, рецимо, у новом Уставу постоји нешто што се зове право на обавештеност, дакле, у овом новом Уставном закону. Како Ви коментаришете тај члан 51, дакле, право на обавештеност, колико он гарантује да рецимо мора управо тај неки закон, који произилази из Устава, да буде на прави начин написан и спроведен?
Шабић: Ја не знам шта је право на обавештеност, дакле, кад о томе говоримо као о правном стандарду....
Б92: Хоћете да Вам прочитам?
Шабић: Не, знам одредбу, али не знам шта то значи, можда ви можете да ми објасните. Не верујем да постоји било ко ко се озбиљно бави овом материјом, а ко је чуо за право на обавештеност. Дакле, кад се први пут појавио текст за који је речено да је усаглашен, радили су га господа Лончар и Хибер, ја сам јавно реаговао, написао писмо свим члановима уставног одбора и председнику Скупштине и рекао да би право на приступ информацијама, на приступ подацима о поседу власти морало ући у Устав на један недвосмислен начин. У првој верзији текста постојало је то право на обавештеност, дакле, то је неко право које подразумева право грађанина да буде обавештен, а медији су дужни да о томе воде рачуна. То је прокламација, то није право.
Б92: Али пише исто тако: „Свако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења у складу са законом.“
Шабић: То је став који је унет након моје интервенције и дакле, то је став на коме се заснива, који је у фундаменту Закона о слободном приступу информацијама и због тога кажем, Закон о слободном приступу информацијама нема никакаве потребе да се усаглашава са Уставом, да се тако нашалим, Устав смо усагласили са тим законом. А што се тиче права на обавештеност требало би заиста ауторе питати шта се под тим подразумева, дакле, то је за мене једна празна прокламација. Дакле, по мени свако право грађана одговара обавеза власти. Та обавеза медија да воде рачуна о томе да неко буде обавештен и поготово заштита тог права ме ни је потпуно нејасна.
Б92: Ви сте две године на овој функцији, колико видим незадовољни сте многим стварима. Чиме заправо, шта је кључ Вашег незадовољства? То просто проистиче из онога што говорите.
Шабић: Човек је увек релативно задовољан и релативно незадовољан, отишао бих са ове функције да сам био потпуно незадовољан. Нешто се урадило ове две године, чак по оцени тих неких посматрача који би требало да су објективни, који су рецимо из окружења, из иностранства, или који су из тог света струке и субјективно незаинтересовани, кажу урадило се и много више него рецимо у тако кратком периоду у том нашем окружењу. Не треба заборавити да првих 7-8 месеци ја заправо нисам имао ни елементарне претпоставке да радим. Дакле, с тог становишта то није лоше, створен је један државни орган коме се обраћа много грађана, тражи заштиту права.
Б92: А где наилазите на препреке?
Шабић: Али је проблем у томе што дакле, то није испраћено оним другим напорима које би требало да обезбеде други, посебно извршна власт. Дакле, рећи ћу вам две основне препреке, а то ће чак и лаик, а не правник познати у примени сваког закона, а нарочито оваквог једног који је готово револуционаран, су чињенице да у две године надлежни државни органи нису поднели ниједну прекршајну пријаву против прекршилаца закона. Дакле, иако закон садржи један солидан низ прекршаја и казнених одредби, у две године ниједна једина прекршајна пријава није поднета против неког ко је кршио тај закон. И друго, код примене сваког закона наравно ви полазите од претпоставке да ће одлуке надлежног органа да се извршавају, али за случај да се не извршавају предвиђа закон и неки механизам обезбеђења извршења тих одлука. И у овом случају је тако, дакле, и Влада Србије је дужна да изврши одлуке повереника када надлежни орган не поступи по иначе обавезујућем решењу повереника. И морам рећи, иако на сву срећу у највећем броју случајева органи власти којима повереник даје налоге поступају по налозима, ипак у том релативно малом броју случајева, дакле, неколико десетина, када год је од Владе тражено да обезбеди извршење решења повереника она то није учинила.
Б92: Можете ли отприлике квантитативно да нам кажете колико сте до сада имали предмета којима сте се бавили и колико сте успели предмета да решите?
Шабић: Немам ту прецизну статистику, али сасвим сигурно у овом тренутку, дакле, од почетка рада до сада у служби је регистровано око 2.000 предмета, претпостављам нешто више од 1.400 њих је већ решено. Дакле, то је онако доказ једног очигледно растућег тренда. Параметара ради, у целој 2005. години било је око 450 предмета, у овој ће бити чеири можда и пет пута више. Дакле, све је већи број обраћања грађана, и не само грађана, него и невладиних организација, предузећа, медија, новинара, врло индикативно, политичких странака, па чак и органа власти, што је један спецификум.
Б92: Који Вам се орган власти обратио?
Шабић: Више органа власти, шта ја знам, рецимо имате захтев градоначелника Крагујевца у односу на неки други орган власти и тако даље, и тако даље, што показује да немамо ни минимум, онај неопходни минимум нормалне комуникације између органа власти. Уствари, указује на феномен лоше комуникације условљен страначком припадношћу.
Б92: Критиковали сте Владу да није сарађивала с Вама, односно одговарала на Ваше захтеве. Ко је био најкооперативнији?
Шабић: Ја нисам критиковао да није сарађивала са мном, ја сам само говорио да они не раде оно што су по закону дужни да раде, дакле, у члану 28. пише да извршење одлука повереника обезбеђује Влада, а у неком другом члану пише да је Министарство за културу надлежно над применом закона, самим тим и за покретање прекршајних поступака. Дакле, у две године, и пре неки дан се десило први пут да је неко у Србији кажњен због повреде нечијег права на слободан приступ информацијама, судија за прекршаје у Сомбору је направио тај леп и частан преседан, али покретач није био надлежни државни орган него једна невладина организација за заштиту животне околине.
Б92: Ја претпостављам да и неко наше наслеђе утиче на то да се заправо не разуме Ваша функција, не разуме се довољно, па вероватно и у самој власти, шта значи повереник за информације од јавног значаја и претпостављам да је разлог томе непостојање одређених закона. Ви сте, између осталог, више пута се оглашавали о томе да рецимо немамо закон о тајнама, тајне су нешто чиме се Ви бавите, односно што грађане интересује. Шта је ту проблем, да ли у томе што није дефинисано шта је тајна или ко тајну треба да сакрива, открива и тако даље? Објасните нам то.
Шабић: Генерално ми имамо проблем са схватањем тог односа власти и јавности. То је балканско наслеђе, то је социјалистичко насеље, то је на крају крајева и наслеђе ауторитарног режима са краја прошлог века. И сад ми имамо озбиљан проблем, ми тај проблем одсуства јавности имамо у односу на прошлост, ми смо дакле, последња постсоцијалистичка земља која није обезбедила приступ досијеима тајних служби, ми тај проблем имамо у односу на данашњост. Ми имамо феномен да нам је гомила ствари које би можда и требале да буду недоступне јавности доступне јавности и налазе се рецимо на првим странама таблоида, а с друге стране, гомила ствари које би морале бити доступне демократској јавности није и потпуно незаслужено носи ознаку тајне и сакрива се од јавности из разлога који су потпуно нелегитимни.
Б92: Добро, ја ћу прво подсетити рецимо на случај Владана Влајковића и његове књиге, где је он у својој књизи "Војна тајна" изнео неке стенограме, је ли тако, са седница некадашњих Генералштаба. Човек је био и у притвору, књига му је заплењена, није забрањена. Да ли је он заиста одао тајну или не, шта је с тим случајем до сада, Ви сте се тиме бавили? Рецимо, хајде на том примеру да видимо шта је тајна.
Шабић: Пре извесног времена он је затражио и помоћ повереника и то је једноставно један проблем који говори, како бих рекао, о нашем озбиљном заостатку у односу на те стандарде који у Европи важе. Дакле, Влајковић је објавио збирку докумената који су формално носили ознаку тајне, сви записници са седница војног врха носе такву ознаку, али садржина тих докумената је углавном говорила о томе да се војни врх осим својих редовних активности бавио и активностима као што су праћење и прислушкивање новинара, ометање емисија домаћих медија, дакле, кршењем људских права, да не кажем, очигледним кривичним делима. И наравно, то је кривично правно питање да ли кад тако нешто откријете уопште треба и можете да одговарате. То је једна ствар, а друга ствар је још занимљивија са становишта посла који ја радим. Дакле, садржину те књиге ви данас можете да читате на више десетина сајтова у целости или у деловима. Заплењен је део тиража, друга половина је подељена, дакле, потпуно је бесмислено не само с правног становишта, него и с логичког становишта то третирати тајном. Како може бити тајна нешто што можете читати на Интернету. То је први проблем, а други проблем нас доводи до нечег што може постати озбиљна ствар. Дакле, са становишта неких стандарда који важе у Европи, кад неки документ који је чак и био тајан, дакле, формално, коректно, исправно тајан, једном доспе у јавност он је престао бити тајан, то је став европског суда у Стразбуру, суда за људска права, и свака забрана његове дистрибуције је повреда људских права.
Б92: Говорите о европским стандардима, шта је по тим стандардима тајна?
Шабић: Требало би нам наравно много више времена него што имамо сада.
Б92: Да ли је рецимо тајна сазнати, а да редакција Данаса то покушава, шта је имовина Слободана Милошевића?
Шабић: Наравно да није. Да бисмо разумели, нема статичних категорија, нема ничег за шта априори можете рећи да је тајна. Дакле, оно што је европски стандард, иза тајне се увек крије легитиман интерес, интерес предвиђен законом без обзира да ли је то интерес заштите ваше приватности или је то интерес заштите народне одбране или је то интерес безбедности земље или је то интерес откривања учиниоца кривичних дела. Али, дакле, мора постојати неки од интереса предвиђених законом и мора бити реалан, а не претпостављен, дакле, потпуно је нелогично претпостављати да ће било који интерес бити угрожен одавањем документа који је већ учињен јавним.
Б92: Добро, али да ли је имовина Слободана Милошевића тајна?
Шабић: Ја сам то већ одговорио кроз решење које сам донео и дао налог Пореској управи да је објави.
Б92: А они су рекли да не располажу тим подацима.
Шабић: Поново ћу вам рећи. Дакле, ваша имовина, односно подаци о вашој имовини или имовини било ког грађанина не морају бити доступни и не треба да буду доступни јавности.
Б92: Господин Милошевић није био обичан човек.
Шабић: О томе се ради, када постоји законом оправдан разлог, а постоји такав разлог, дакле, било је реч о личности која је сама дала повода с обзиром на функцију коју је вршила, и тако даље. Према томе, то су категорије у којима се мора водити рачуна о реалном контексту, а не унапред, дакле, нешто има плави печат, то је тајна и то је тајна за све време. Ми имамо тајне од '46. године, то је потпуно бесмислено, срушен је берлински зид, ви данас имате чињеницу да су вам документи стари 60 и неколико година тајна.
Б92: А да ли је по европским стандардима или светским, или каквим год, тајна када се рецимо затражи од неке службе, као што је код нас БИА, да се просто наведе колико је грађана током прошле године било прислушкивано? Наиме, Иницијатива младих за људска права је то тражила, чак су се обратили на крају и Вама пошто нису могли да добију од БИА, па Вас је Раде Булатовић и тужио, а министар Стојковић такође Вас је оптужио да радите на штету државе. Да ли је уобичајено да се у европским земљама објављује колико је људи прислушкивано?
Шабић: Ја ћу вам рећи, није уобичајено, само ја нисам повереник у некој европској земљи, ја сам повереник у некој конкретној европској земљи која се зове Србија, и по нашем закону нешто што носи ознаку тајна недоступно је јавности само под условом да би због одавања тог податка дошло до одређених тешких последица по правом заштићен интерес. Дакле, у конкретном случају моја је обавеза била да примењујем српски закон, не немачки, не француски, него закон који је донела Скупштина Србије. Дакле, ценећи тај услов закључио сам да одавање простог, сумарног податка, саопштавање тог податка јавности колико је прошле године грађана било под мерама прислушкивања, само статичан, сумаран број, да то не може угрозити апсолутно ниједан интерес. И данас тврдим да је то тако и мислим да је противно здравом разуму тврдити било шта друго.
Б92: Јесте се срели с министром Стојковићем, пошто Вас је заиста оптужио да радите на штету државе?
Шабић: Ја сам њему одговорио на то писмо, он није реаговао на одговор и мислим да је разумео моју поруку. Дакле, имао сам утисак да је тада када ме је оптужио да радим на штету државе и да не смем радити то што радим, да није био информисан о садржини закона, то сам му и написао. Дакле, закон не само да предвиђа моје право, него предвиђа и моју обавезу, а не само моју, него и претходног органа првостепеног, да кад неко затражи податке који формално носе ознаку тајна, провери да ли су испуњени суштински услови за тајну, па да онда донесе решење о тој ствари. Ја сам, објаснио сам из којих разлога, стао на то становиште и верујем, понављам, да сам био у праву.
Б92: НУНС је данас реаговао...
Шабић: Извињавам се, да додам још једну ствар, такође, кад кажем, не живимо ми у некој апстрактној европској земљи, ми живимо у земљи која је озбиљно оптерећена неким наслеђем из последњих 15-так година. Дакле, ми знамо шта је све радила тајна служба у овој земљи и мислио сам да би било не само допуштено него и врло корисно да Безбедносно информативна агенција јавност обавести о цифри људи које прислушкује. Дакле, били смо сведоци гомиле злоупотеба тих служби, чак најбруталнијих могућих злоупотреба до егзекуције неких људи, укључујући и ваше колеге. Мислио сам да у земљи шест година после пада ауторитарног режима није лоше да јавности саопшти да се у односу на одређен број грађана примењују иначе легалне законом предвиђене мере, и ништа више од тога, ништа што би угрозило оперативни рад.
Б92: Како ствари стоје то нећемо сазнати. Причали смо о тајнама, о ономе што Ви радите и на који начин покушавате да их откријете и ко Вас све ту омета. НУНС је данас реаговао и подсетио на смрт новинарке Даде Вујасиновић. Она је трагично преминула у априлу '94. године, а Ви сте пре више од два месеца наложили Окружном јавном тужилаштву у Београду да јавности Србије пружи податке о њеној смрти, пошто је више пута вођена истрага, и даље је, бар у једном делу јавности који је заинтересован, нејасно на који начин је она страдала. Зашто такав један случај не може да се разреши?
Шабић: Морам да вам кажем да ми је то потпуно несхватљиво, апсурдна је идеја да неко 12 година након смрти, трагичне смрти и 12 година трајања некаквог поступка кривичног или не знам каквог, сматра да српској јавности не дугује да да баш било какву информацију осим да поступак није завршен. То је, рекао бих, цинизам ако ништа друго, а имајући у виду да сам дао тај налог и да тужилаштво већ два месеца не извршава тај налог...
Б92: Постоји ли неки рок у коме они морају да изврше?
Шабић: Рок ја одредим решењем, рок је био три дана. Дакле, они бране рекао бих ту ексклузивну позицију која је била можда својствена тим органима у првој години прошлог, а не овог века.
Б92: Извините што Вас прекидам, ако они не испоштују та три дана, шта је онда Ваше даље овлашћење?
Шабић: Влада Србије је дужна да обезбеди извршење тог решења, она то нажалост, као ни у једном случају до сада, није урадила.
Б92: Јесте се обратили....?
Шабић: Ја се не обраћам, обраћа се онај који тражи информацију, дакле, ко има решење повереника. Колико знам НУНС се обратио Влади Србије још одавно и последња реакција је везана за то.
Б92: Шта је санкција? Значи, Ви им дате три дана, онда Влада Србије има вероватно још неки рок, шта је санкција?
Шабић: Немојте да разговарамо о санкцијама, да ли је нормално да калкулишемо ситуацију у којој чак ни Влада Србије не може... Санкције су новчане за прекршиоца, али ми не причамо о санкцијама, дакле, НУНС не занима то да неко у тужилаштву буде кажњен са 50.000 динара. НУНС и јавност Србије занима да зна да ли је ишта урађено и шта је урађено у вези случаја Даде Вујасиновић. Дванаест година од смрти те жене и њена породица и цела српска јавност имају право то да знају, а истрајавање на томе да јавност нема право да зна има сасвим сам сигуран контра ефекат, то је неодговорно и то потхрањује сумње да се нешто крије. Шта - не знам, да ли је аљкавост, неспособност или можда нешто озбиљније. Дакле, то је нешто с чим се мора рачунати. И морам да вам кажем, ја сам забринут због тога што је тужилаштво истрајавајући у том ставу користило чак и податке који су очигледно нетачни, и то је ствар на коју ја очекујем да Влада коначно реагује.
Б92: Ми смо сад помињали неке врло познате случајеве, случајеве који су познати јавности. Претпостављам да се Вама обраћа много више анонимних људи, какви су проблеми који долазе у Ваш кабинет?
Шабић: Најразличитији, ја сам већ рекао, ако бисмо ту причу о јавности свели на то да новинари пишу нешто квалитетније текстове или да неко задовољава своју радозналост, то би била једна безвредна тема. Али ова прича говори јасно о једном страшном терету, о једној Аугијевој штали коју смо наследили из ранијих времена и коју не чистимо како би ваљало. Дакле, ја сам био у позицији да се сретнем са стварима као што су чињеница да је неко био у психијатријској болници две године, али се заправо не зна ко га је тамо упутио, нити је могуће пронаћи тај траг. Чињеница да је неко рецимо прекршајно осуђен, али се не зна ко га је осудио, јер је потпис на пресуди потпис неког ко је у том тренутку био на путу у иностранству. Ситуација да рецимо помогнете неком да изврши увид у некакву документацију, евиденцију болесника у некој болници и он добије податке које је тражио, али дође с једном страшном импресијом и каже - Боже, у каквом је то стању, то је једна језива купусара, а на основу тога се исплаћује хиљаде и хиљаде динара некаквих накнада. Дакле, то је одличан начин, продор јавности је одличан начин да ми спознамо димензије проблема у којима живимо. Та наша прича да смо се определили да будемо европска земља је јако добра, али она захтева огроман напор да превазиђемо читав низ тих фактора, тог лошег наслеђа. Не можете да глумите да знате да пливате кад скочите у воду, морате то научити. Дакле, игнорисати проблеме није допустиво, ми имамо драматичан проблем рецимо корупције, цео свет зна да је јавност изванредно добро средство против корупције, није потребно објашњавати надам се зашто, дакле, корупционаши раде у сенци, у мраку. Зашто бисмо толерисали чињенице да се иза којекаквих службених, пословних и других тајни крију некакви марифетлуци, крије заправо злоупотреба друштвених ресурса, оног што припада свима нама. То је отприлике то и кроз ту призму можемо урадити јако много, ширећи простор јавности ка свим информацијама које су релевантне ми заиста можемо да се супротставимо читавом низу тих зала, како наслеђених, тако и ових актуелних.
Б92: Ви сте реаговали својевремено на предлог закона о страним улагањима по коме грађанима је било забрањено да постављају питања о продаји друштвених ресурса страним инвеститорима. Шта је било с тим предлогом закона, да ли је ова одредба остала или не?
Шабић: Ви сте то сад жестоко поједноставили, у суштини да, била је реч о једној законској одредби која је покушавала да изузме потпуно...
Б92: Кад причамо о корупцији ово је врло битно.
Шабић: Наравно, зато сам и реаговао, дакле да потпуно искључи примену Закона о слободном приступу информацијама, свим информацијама у вези са страним улагањима. И сад једна таква клаузула омогућила би уствари да било какву комуникацију у вези с приватизацијом, у вези с концесијама, у вези са крупним располагањима друштвеним ресурсима маскирате довођењем једног странца с макар пола промила улога и да кажете - не, не.
Б92: Са Сејшелских острва например.
Шабић: Дакле, мислим да су једноставно такве формулације за нас са овим стањем у корупцији неприхватљиве.
Б92: Који нам још закони недостају да бисмо рецимо могли да комплетирамо некако причу, бар на том законском нивоу, значи, оно што је у примени то је...
Шабић: Недостаје нам неколико, ја ћу вам рећи све, али ми се чини један онако акутно и чињеница да га немамо јавиће се врло брзо као проблем, надам се ускоро, настављањем пута ка Европи. Дакле, у последњој студији европске комисије је апострофиран проблем заштите података о личности. Ми смо ту на једном нивоу који је, како бих рекао, нецивилизацијски, са огромним заостатком у односу на демократске земље. Ја сам рецимо веровао да ће, кад смо почели причу с тим Уставним законом, то бити идеја, дакле, да заштиту података о личности, јер одсуство тог органа је већ маркирала европска комисија, поверимо поверенику за информације, јер то је тренд. Дакле, ја не знам ниједан орган који се зове, не знам како тамо пише у Уставном закону, орган надлежан за праћење остваривања права грађана на обавештајне ствари, знам за много повереника за информације и тренд је да им се поверава и заштита приступа информацијама и заштита података о личностима. Дакле, то је закон који морамо донети под хитно, али два исто тако неодложна са којима страховито каснимо, један је о класификацији тајних података и други је о досијеима тајних служби. Ми сада имамо прве одлуке на судовима, са задовољством сам чуо да је Окружни суд у Београду рехабилитовао данас или јуче прва два човека који су жртве послератног терора, жртве политичког терора. И ми смо се упустили у процес рехабилитације, а да нисмо решили проблем досијеа тајних служби, па ваљда је то банка података апсолутно релевантна управо за рехабилитацију.
Б92: Имамо још пар минута до краја и ја бих волела да их искористимо да отворимо једну нову тему, а односи се на информацију коју је министар правде Зоран Стојковић пре неколико дана изнео у јавности, да је током прелазне Владе, значи 2000/2001. година, у затворима убијено 36 затвореника. Како је рекао, неки су се поубијали међусобно, неки су убијени од стране полиције. Ви сте и тада били политичар, били сте посланик, били сте и министар у Влади Зорана Ђинђића коју је министар Стојковић оптужио да је заташкала целу ту причу. Да ли сте чули икада за такву неку информацију?
Шабић: У то време ја сам био потпредседник Народне скупштине Републике Србије, министар сам постао знатно касније и наравно, нисам био министар правде, да то одмах апсолвирамо. Не сећам се да је....
Б92: Али 36 људи, то сте морали да знате...
Шабић: То је нешто што би сасвим сигурно морали знати. Ја ћу вам рећи, ја сам видео реакције три човека који су били коминистри то време, оне фамозне троглаве Владе како смо говорили, то су три веома различита човека, три човека различита и лично и различита с обзиром на политичке опције с које су долазили. Знао сам их стицајем околности сву тројицу, знао сам Николића из СПС-а, знао сам Спаховића из СПО-а и знао сам Драгана Субашића који је био наш, ДОС-ов министар. Сва тројица су то категорички демантовали, а на основу оног што бих касније могао знати, дакле, као члан Владе годину и по или две касније, ни на који начин не бих могао да закључим да је могло...
Б92: Чак ни у књизи господина Марића који је био задужен за затворе се не помиње у тој побуни....
Шабић: Морам да вам кажем, ја искључујем могућност да би било могуће убити 36 људи, а да то јавност не сазна, чак и када би нека Влада то покушала...
Б92: Добро, али ми сад као новинари хоћемо ту информацију да сазнамо, који је пут да сазнамо, ево, ви сте повереник?
Шабић: Хипотетички, требало би се обратити управо Министарству правде, јер је у његовој надлежности извршење кривичних санкција и тражити документ. Понављам, информације које ја штитим и приступ информацијама које штитим морају бити садржане у одређеним документима. Тражити документ који би то потврђивао, наравно, тог документа нема, јер да га има био би управо у рукама министра Стојковића.
Б92: Да, али министар Стојковић претпостављам зна шта говори, како је могуће да... Значи, Ви немате ни трунку сумње да се...?
Шабић: Ја сам вам већ рекао, нисам ни на који начин био инволвиран у догађај, али по свему што ја знам, ја искључујем могућност да је могло бити побуне таквих димензија и са таквим консеквенцама. Да се разумемо, била је побуна у затвору, тога се сећате и ви, те године непосредно после победе ДОС-а на изборима, била је једна озбиљна побуна широких димензија у више казнено-поправних домова, али без тих консеквенци.
Б92: Господине Шабићу, хвала Вам што сте били гост Полиграфа, ми ћемо се свакако и даље бавити овом темом. Наш гост вечерас био је господин Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја.
