Izvor: "Politika"
Od oko sto hiljada onih koji su obavezi da se u upišu prijavilo se tek nekoliko desetina, kaže poverenik Rodoljub Šabić
Gotovo da nema osobe kojoj se nije dogodilo da na kućnu adresu ili privatni broj telefona dobije obaveštenje da ih određena kompanija želi za klijenta, da bi trebalo da kupe neki proizvod ili učestvuju u promociji raznih proizvoda i ponuda. Pri tome ne radi se o flajerima koji se ubacuju u poštanske sandučiće ili nasumičnim pozivima, pošiljka je adresirana na ime i prezime a i pri pozivima poimence se traži vlasnik telefona.
Kompanije koje smo kontaktirali, a koje sprovode takozvani „direktni marketing” tvrde da su sve njihove aktivnosti u skladu za Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, da adrese i brojeve telefona pronalaze u zvaničnim bazama podataka kao što su „Bele strane” ili od samih klijenata uz njihovu saglasnost.
Značajan doprinos nastojanjima da se reguliše raspolaganje ličnim podacima u ove i slične svrhe dao je Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, formiranjem i objavljivanjem Centralnog registra u koji su dužni da se upišu svi oni koji, iz bilo kog razloga, prave zbirke podataka o ličnosti. Međutim, rok za upis u Centralni registar, u kojem bi trebalo da se evidentiraju zbirke podataka o ličnosti, istekao je još u novembru 2009. godine, ali je od oko sto hiljada subjekata koji su u obavezi da se u isti upišu, to uradilo tek nekoliko desetina i samo jedno ministarstvo.
Zbirke podataka o ličnosti mogu imati mali preduzetnici, velika preduzeća, banke, osiguravajuća društva i državni organi, i svi su obavezni da se upišu u registar koji je postavljen i na Internet sajt poverenika za informacije od javnog značaja. Svrha Centralnog registra je evidentiranje svake zbirke podataka o ličnosti i on pruža mogućnost da svako sazna ko obrađuje te podatke, iz kog razloga i kome su dostupni.
Prema rečima Šabića najveće zbirke podataka o ličnosti imaju Zavod za zdravstveno osiguranje i Ministarstvo unutrašnjih poslova. Zatim slede Zavod za penzijsko i invalidsko osiguranje, Poreska uprava i Ministarstvo za državnu upravu, a velikim zbirkama raspolažu i neka državna preduzeća poput Elektrodistribucije ili Telekoma, pojedine banke i osiguravajuća društva.
Šabić ističe da je posebno zabrinjavajuće to što državni organi nisu ispunili obavezu upisa u registar, iako se zaprećene kazne kreću i do milion dinara. Svako ko vodi bilo kakvu evidenciju koja sadrži lične podatke građana, mora se upisati u registar, a najvažnije je, kako kaže Šabić, da to učine krupne državne institucije.
– U najvećem broju slučajeva neispunjavanje ove obaveze je posledica neinformisanosti i nerazumevanja sadržine novog zakona i do sada nepostojećih obaveza. I vlada je veoma kasnila sa donošenjem uredbe koja je trebalo da pojasni način ispunjavanja obaveze. Zbog toga nisam i neću još izvesno vreme pokretati prekršajne postupke – navodi Šabić za „Politiku”, napominjući da će, ukoliko se nešto bitnije ne promene, početi s pokretanjem prekršajnih postupaka pred kraj godine i to najpre protiv neodgovornih organa vlasti.
Ličnim podacima građana u Srbiji mogu pristupiti oni koji za to imaju saglasnost ljudi o čijim je podacima reč ili oni koji su za to izričito ovlašćen zakonom. Prema rečima poverenika, podaci su adekvatno zaštićeni samo u slučaju ukoliko ne mogu doći u posed trećeg lica i ako se ne koriste u druge svrhe osim one za koje postoji saglasnost, odnosno zakonsko ovlašćenje.
– Iako je u skladu sa našim Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti predviđena posebna zaštita osetljivih podataka kao što su nacionalna pripadnost, veroispovest, zdravstveno stanje i slično, takve zaštita ne postoji, jer vlada još nije utvrdila odgovarajuću uredbu. Rok za donošenje uredbe istekao je pre više od godinu dana, ali i pored mojih upozorenja ona još nije doneta – ističe Šabić.
Građani imaju pravo da budu obavešteni o obradi svojih podataka i imaju pravo uvida u te podatke, a mogu i da zahtevaju ispravku, dopunu, ažuriranje ili brisanje, kao i prekid obrade podataka, ako su za to ispunjeni zakonski uslovi.
– To je lično pravo svakog građanina i podrazumeva lično angažovanje. Dakle, obaveštenja o podacima ne dobijaju se automatski. Zainteresovani treba da komuniciraju sa institucijom koja raspolaže njihovim podacima, a ukoliko imaju problem da ostvare svoje pravo mogu se obratiti povereniku – objašnjava
Rodoljub Šabić. Dodaje da ovo pravo može biti ograničeno u situacijama kada bi davanje obaveštenja ozbiljno ugrozilo interese javne i nacionalne bezbednosti ili radnje sprečavanja i gonjenja za krivična dela.
