Izvor: „Danas“
Lični stav
Mnogi mediji su, nedavno, preneli vest da će u Narodnoj skupštini Republike Srbije biti formirana radna grupa sa zadatkom da pripremi zakona koji treba da stvori pretpostavke za rešavanje brojnih otvorenih pitanja u vezi sa problemom „nestalih beba“. Predsednica Skupštine je, najavljujući formiranje te radne grupe, iznela da je neposredan povod za to bilo ukazivanje Poverenika za informacije na opravdano nezadovoljstvo značajnog broja roditelja. Iako sam tu, korektnu, opasku predsednice Skupštine doživeo kao satisfakciju za nastojanje da pomognem grupi ljudi pogođenih nesretnim slučajem, ona me i podsetila na nešto što je verovatno najružnija stvar u poslu kojim se bavim – na česte „susrete“ sa primerima neshvatljive ljudske bezobzirnosti. A sticaj okolnosti je hteo i da me, nezavisno od te vesti iz Narodne skupštine, na istu stvar podseti jedan aktuelni slučaj iz prakse koji je i tematski i vremenski sa njim potpuno koincidirao.
Taj slučaj je ovih dana trebalo da bude okončan donošenjem rešenja Poverenika za informacije kojim je naloženo Medicinskom fakultetu, Institutu za patologiju u Beogradu da najdocnije u roku od 5 dana „obavesti NN da li poseduje zapisnik o obdukciji i obdukcioni nalaz kao i dokumente iz kojih se može saznati ko je i kada, posle obdukcije, preuzeo leš njenog novorođenčeta..., te da joj ukoliko te dokumente poseduje dostavi kopije istih.“
Slučaj je tako trebao da bude završen, ali nije, bar još uvek nije.
A po mnogo čemu neobična priča, započela je davno, pre više godina, kad je NN upućena na izdržavanje zatvorske kazne u jednu zatvorsku ustanovu u unutrašnjosti. Na izdržavanju kazne ostala je u drugom stanju, a i vreme za porođaj je dočekala u zatvoru. Za tu priliku prebačena je iz zatvora u lokalnu bolnicu, u porodilište, gde je rodila sina. Nažalost, sreću su odmah pomutile vesti da zdravlje deteta nije dobro, a potom i da je veoma loše. Rečeno joj je da će zbog toga dete morati da bude prebačeno u Beograd. Ona ga „naravno“ nije mogla pratiti i vraćena je u zatvor. Uskoro je dobila vest da je dete umrlo.
Kasnije je na različite načine pokušavala da dođe do informacija o detetu. Bezuspešno je obijala pragove lokalne bolnice, opštine, matične službe, ko zna koga sve. Tek nedavno, je došla na logičnu ideju, da gore pomenute dokumente zatraži od Medicinskog fakulteta u Beogradu, odnosno od Instituta za patologiju u njegovom sastavu.
Podnela je uredan zahtev, pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Izostao je bilo kakav odgovor, njen zahtev je ignorisan. Po proteku roka od 15 dana podnela je žalbu Povereniku koji je u skladu sa zakonom žalbu dostavio fakultetu, ostavivši mu mogućnost da se izjasni o navodima žalbe. Opet, samo ćutanje. I kako je zahtev NN bio potpuno legitiman i sa stanovišta Zakona o slobodnom pristupu informacijama i sa stanovišta Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, doneto je gore navedeno rešenje. Rok za postupanje po nalogu iz rešenja je istekao, a NN je još uvek suočena sa zidom ćutanja.
O čemu se zapravo radi? Sa formalnog stanovišta to nije sporno. Fakultet krši zakon, a njegovo (ne)postupanje predstavlja zakonom utvrđen kažnjiv prekršaj. Ali, kako stvari stoje sa suštinskog stanovišta? O čemu se, u tom kontekstu, radi? O prikrivanju krađe deteta? Ili „samo“ o tome da su, usled „poslovičnog“ reda u našim arhivama, dokumenta uništena ili zagubljena. I ako, imajući u vidu protek vremena, prihvatimo kao verovatniju ovu drugu pretpostavku, nedostaju odgovori na neka nezaobilazna pitanja. Kako je moguće da za svo vreme niko od odgovornih na Medicinskom fakultetu ne nađe za shodno da napiše bar jednu jedinu rečenicu: „Žao nam je, ali nemamo dokumenta koja tražite.“ Da li za to uopšte postoji prihvatljivo objašnjenje? Kako je moguće ne razumeti da se ovakvim (ne)postupanjem postojeće sumnje nezavisno od toga da li su ili ne zaista osnovane, neodgovorno pothranjuju?
A pored ostalog, neminovne su i asocijacije na nedostatak obzira za tuđi gubitak, bol i patnju, ravnodušnost, odsustvo empatije, hladni, prezrivi, bezosećajni i netaktični odnos prema ljudima. Dodatnu dozu, ironije ovom slučaju daje činjenica da bi ove pobrojane fenomene, sasvim izvesno, mnogi ljudi sa Medicinskog fakulteta, posebno oni kojima je psihologija specijalnost ocenili, kako to uostalom i stoji u mnogim medicinskim udžbenicima, kao veoma indikativne sa stanovišta psihopatije.
A kako se, nezavisno od (ne)umesnog izjednačavanja fenomena psihološke i socijalne prirode, može oceniti prisustvo ovih fenomena u „komunikaciji“ javnih organa i institucija sa građanima? Da li kao nešto što nije zabrinjavajuće, kao „prirodan deo ambijenta“, nešto što se može tolerisati? Ili, kao nešto što je veoma zabrinjavajuće, nešto što, bezuslovno, što pre, moramo potpuno potisnuti iz odnosa javnih institucija prema građanima.
Autor je Poverenik za informacije
