Privatnost pod nadzorom

Izvor: Danas

Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti sadrži i neka čudna rešenja

Rodoljub Šabić
Lični stav

Narodna skupština će uskoro razmatrati Predlog zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Dobro je što je tako, iz više razloga. Kako se to najčešće kaže, usvajanje tog zakona moglo bi nas za dobar korak približiti "belom šengenu". Još je važnije što bi taj zakon mogao (i morao) biti osnovna pretpostavka za izgradnju jednog pravnog mehanizma kakvog nemamo, a kakav je neophodan savremenom, demokratskom društvu.

Potreba da, nakon bar decenije zakašnjenja, dobijemo delotvoran mehanizam za zaštitu privatnosti, odnosno podataka o ličnosti, zahteva krajnje odgovoran odnos kako prema artikulisanju rešenja u zakonu, tako i prema obezbeđenju organizacionih, logističkih, materijalnih i svih drugih pretpostavki za njihovo sprovođenje u život.

U tom kontekstu, zaista je "zanimljivo" rešenje iz člana 45. stav 2. Predloga zakona. Ono omogućava organima bezbednosti da iz razloga "državne i javne bezbednosti" i to "sve dok razlozi traju", uskrate organu koji treba da štiti podatke o ličnosti uvid u relevantne podatke, zbirke podataka, pa čak i pristup u prostorije. Pojednostavljeno, građanima će zakonom biti zajamčena zaštita privatnosti odnosno zaštita podataka o ličnosti, ali će zaštita od nezakonite "obrade" od strane organa bezbednosti biti moguća - samo ako je ti organi dopuste. Najblaže rečeno-interesantno, zar ne? Zar čl. 45. st. 2. ne asocira na pričice o "kozi i vuku" ili "zeki i kupusu"? Zar mnogi, u pomenutim podacima, zbirkama podataka i prostorijama neće prepoznati, na primer, one iz famoznih RATEL-ovih "tehničkih uslova" za presretanje internet komunikacije? Zar nadležni organ, bez obzira ko to bio, suočen s ovakvim ograničenjima, i to iz rastegljivih, teško proverljivih razloga, i još na rok koji može trajati u nedogled, ozbiljno može garantovati i obezbediti delotvornu zaštitu podataka?

Ovakva ograničenja bitno hendikepiraju mogućnosti za delotvorno delovanje u zaštiti podataka o ličnosti, bez obzira na to kom organu ta zaštita bude poverena. U konkretnom slučaju, stvar dodatno komplikuje to što se kao organ nadležan da štiti podatke o ličnosti predviđa već postojeći državni organ - Poverenik za informacije. A on, po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama, izričito ima pravo uvida, bez ograničenja, u svaki nosač informacija u posedu organa vlasti. Zar takva situacija nije "pomalo" kontroverzna? Očigledno je da jeste. Zato se može steći utisak da se ovim rešenjem, na mala vrata, (ne)svesno otvara mogućnost da se dovede u pitanje i relativizuje postojeće ovlašćenje Poverenika za informacije od javnog značaja, ovlašćenje izuzetno bitno, čak fundamentalno za funkciju koju već vrši. Ostavljanje mogućnosti za diskreciono, izuzetno značajno sužavanje ovlašćenja nadležnog organa u postupku kontrole i zaštite prava je "zanimljivo", ne samo zbog suprotnosti sa već utvrđenim, postojećim ovlašćenjima Poverenika za informacije, nego i zbog odnosa prema standardima koji su utvrđeni u međunarodnim dokumentima iz ove oblasti, koje smo potpisali i prihvatili. Recimo, sa odredbama Konvencije o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu podataka i, takođe, odredbama Dodatnog protokola uz tu Konvenciju. U kontekstu odredbi kojima Protokol uređuje položaj nadzornih organa, a koje pored ostalog predviđaju i ovlašćenja da se bez ograničenja umešaju u sve pravne postupke i ukažu na kršenje prava, uključujući i ovlašćenja da samostalno vode istragu, ograničenja predviđena čl. 45. st. 2. izgledaju karikaturalno, a to da se Skupštini njihovo usvajanje predlaže istovremeno kad i ratifikacija Protokola deluje gotovo cinično.

Zbog toga pomenuto rešenje (i još neka slično kontroverzna) treba isključiti iz teksta Predloga zakona. Kako Poverenik za informacije ni nakon ustavnih promena nije dobio mogućnost da predlaže amandmane na zakone koji se odnose na oblast u kojoj je odgovoran, s tim u vezi obratio sam se Zaštitniku građana, koji ta prava po Ustavu ima. Zaštitnik građana će podneti odgovarajuće amandmane, a nadam se da nije preveliki optimizam očekivati da ih poslanici prihvate.

Situacija je još "zanimljivija" u vezi sa realnim pretpostavkama za primenu zakona. Valjda "vodeći računa" o vremenu potrebnom za obezbeđenje tih pretpostavki, predlagač predviđa odložni rok za početak primene zakona - 1. januar 2009. godine. Samo, koliko taj "realističan" pristup ima veze sa pravom realnošću? Zakon zadržava rešenje po kojem akt o organizaciji službe Poverenika donosi Poverenik sam, ali na isti saglasnost daje Narodna skupština. A prva, formalna ali neophodna pretpostavka za to da se Poverenik za informacije upusti u preuzimanje novih poslova jeste izmena akta o organizaciji njegove službe.

To je dobra prilika da se, s tim u vezi, podsetimo nekih ranijih situacija.

Poverenik za informacije je akt o organizaciji dostavljao na saglasnost Narodnoj skupštini dva puta. Prvi put prilikom formiranja, a drugi put dve godine kasnije, radi formalnog terminološkog usklađivanja sa zakonom. Prvi put je na saglasnost čekao pet, drugi put neverovatnih 18 meseci.

Inače, dobro je poznato da Poverenik za informacije, kao uostalom i gotovo sva "nova", nezavisna tela, od samog početka radi u neadekvatnim uslovima. Ni više od tri godine nije bilo dovoljno da bi odgovorni u Vladi obezbedili neophodne prostorne uslove za smeštaj službe Poverenika. Na sva upozorenja da to ugrožava ostvarivanje funkcije nadležni su ostali gluvi. Usled toga umesto sa predviđenih 21, služba funkcioniše sa svega sedam radnika, sa odgovarajućim negativnim konsekvencama po ažurnost rada. Zar neko stvarno misli da je realno da kroz tri meseca ta služba u tim okolnostima preuzme zadatak koji je neuporedivo teži, veći i kompleksniji? Ili možda, u maniru Potemkina, misli da nam je umesto zaštite podataka o ličnosti dovoljan i samo njen privid?