Izvor: Danas
Ko je sklonio predloge zakona o pristupu informacijama i klasifikaciji tajni?
Rodoljub Šabić
lični stav
Sva tri dosadašnja godišnja Izveštaja Poverenika, zajedno s predlozima razmatrani su u nadležnom skupštinskom odboru, Odboru za kulturu i informisanje i jednoglasno su usvajani. A, uz to, Poverenik za informacije je na potrebu izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama, kao i potrebu donošenja nekih zakona više puta upozoravao i Vladu Srbije. Ni Vlada, predlagač zakona sa "monopolskim" položajem te ocene nikada nije dovela u pitanje.
Inače, izmene koje je trebalo izvršiti u Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja odnosile su se pre svega na uspostavljanje normalnog mehanizma nadzora nad primenom Zakona, zaoštravanje odgovornosti za kršenje Zakona, te obezbeđenje, u slučaju potrebe, prinudnog izvršenja odluka Poverenika za informacije, dakle na stvari neophodne za primenu zakona. A kao nedostajući zakoni bili su apostrofirani Zakon o klasifikaciji tajnih podataka, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i Zakon o postupanju s dosijeima tajnih službi, dakle zakoni koje još samo Srbija, od svih evropskih postsocijalističkih zemalja nema.
Ipak, prošle su tri godine, a u Skupštini se nije pojavio baš nikakav odgovarajući predlog zakona.
U stvari, pojavio se nedavno, i to nas vraća na pitanje s kojim smo počeli.
Naime, pre nekoliko meseci u okviru aktivnosti civilnog sektora pripremljeni su predlozi Zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o klasifikaciji tajni. Zatim je prikupljeno više od 70.000 potpisa podrške od strane građana, pa su oba predloga, u skladu s Ustavom, kao građanska inicijativa i formalno predloženi Narodnoj skupštini Republike Srbije. Svojevremeno, taj je događaj s pravom dobio značajan publicitet, međutim, danas na veb sajtu Narodne skupštine u rubrici "Zakoni u proceduri" ne možete pronaći predloge ova dva zakona. Bili su tamo, ali sada ih više nema. Prosto su nestali, kao fatamorgana.
Taj "nestanak" pored ostalog, npr. znači da će i dalje za vršenje nadzora nad sprovođenjem Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ostati nadležno Ministarstvo za kulturu. Ostaće i pored toga što je očigledno da je potpuno nemoćno da ovu nadležnost vrši. Za izvršavanje ove izuzetno kompleksne obaveze koja podrazumeva praćenje stanja u oko 11.000 subjekata i uz to preduzimanje mera za pokretanje prekršajnih postupaka protiv prekršilaca zakona, ministarstvo na raspolaganju ima jednog jedinog čoveka. Ovom podatku svaki komentar je suvišan, zar ne?
Nestanak takođe znači da ćemo do daljeg ostati jedina zemlja u Evropi koja nema zakon o klasifikaciji tajnih podataka. Istovremeno imaćemo i previše tajni.
Naravno, kad umesto jednog savremenog zakona imate konfuzan i kontradiktoran konglomerat od nekoliko stotina anahronih propisa, onda je moguće da na sve strane imate informacije sa statusom "poverljivo". A takav status im dodeljuje ko zna ko, na osnovu rastegljivih, nejasnih, proizvoljnih i spornih kriterijuma. I normalno, iza te poverljivosti može da se sakrije sve i svašta, od gluposti do konzervativizma, preko nerada i javašluka do kriminala i korupcije.
Nestanak predloženih zakona znači opstanak i mnogih drugih, evidentno loših stvari. Kod takvog stanja stvari zaista je nedopustivo da građansku inicijativu za donošenje dva pomenuta zakona može da "pojede mrak". Jer očigledno je da postojeće stanje odgovara samo mistifikatorima i skrivačima nelegitimnih "operacija" i "kombinacija" a da je direktno suprotno interesima države i ogromne većine građana. Ti razlozi, a ništa manje i potreba a valjda i obaveza da se građanima, ne samo učesnicima ove konkretne inicijative nego svima, pokaže da ustavna prava stvarno nešto znače, da nisu nešto s čim se bilo ko može poigravati, odgovornima jasno ukazuju na jedini korektan, pravi izlaz iz ove situacije. Da "nestale" predloge zakona pronađu i usvoje, ili da bez odlaganja predlože, odnosno usvoje druge, bolje.
