Broj žalbi protiv republičkih organa je bar dvostruko veći nego protiv lokalnih, kada je reč o oblasti slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja. Mnogo više problema ima na državnom nego na lokalnom nivou. Međutim, činjenica je da je i količina interesantnih informacija kojima raspolažu republički organi mnogo veća, pa je veći i broj zahteva za pristup njima - ističe za Danas Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Šabić je, inače, nedavno reizabran na još jedan sedmogodišnji mandat poverenika.
Kako ocenjujete stanje u oblasti prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja u poslednjih sedam godina u Srbiji? Koliki je napredak?
- Ocenjujem ga kao neuporedivo bolje nego pre sedam godina, ali istovremeno i kao nedovoljno dobro. Napredak je evidentan, po oceni posmatrača iz EU, SE ili OEBS-a i po rezultatima monitoringa nezavisnih eksperata, u regionalnim okvirima napravili smo verovatno najveći napredak. Međutim, dostignuti nivo transparentnosti još nije u skladu sa potrebama dalje demokratizacije društva, a pogotovo sa potrebama borbe protiv korupcije.
Koji državni organi su u poslednje vreme „napredovali“ u poštovanju prava na slobodan pristup informacijama, a koja „zaostaju“?
- Nije uputno zaključivati samo na osnovu broja žalbi. To ne govori nužno o njihovom odnosu prema pravu na slobodan pristup informacijama. Tipičan primer je recimo MUP. Veliko ministarstvo, sa velikim brojem organizacionih jedinica, suočava se sa velikim brojem zahteva, pa konsekventno i većim brojem žalbi. Protiv MUP je samo u prošloj godini podneto 187 žalbi što je, kad su državni organi u pitanju najviše. Međutim, MUP već nekoliko godina konstantno unapređuje svoj odnos sa javnošću i ni u kom slučaju ga ne bih svrstao među najgore u tom pogledu. Na primer, iako je protiv Ministarstva finansija podneto dvostruko manje žalbi ono izvesno zaslužuje slabiju ocenu od MUP-a. Kažem to imajući u vidu primera netransparentnosti od opštijeg značaja, od kojih je posebno drastično bilo postupanje u vezi sa restitucijom na šta sam morao javno upozoravati.
Koji organi u najmanjoj meri poštuju odgovaranje na zahteve za pristup informacijama? Koliko je podneto prijava?
- Kršenja zakona ima mnogo, na svim nivoima. Dok neke moje kolege u drugim zemljama imaju ovlašćenja da sami vode prekršajni postupak i izriču kazne, srpski poverenik nema ovlašćenja čak ni da pokrene prekršajni postupak nego to mora da očekuje od ministarstva nadležnog za nadzor nad primenom zakona. Moji saradnici su uredno kompletirali dokumentaciju za nekoliko hiljada slučajeva u kojima je prekršaj očigledno bio počinjen i dostavili nadležnim ministarstvima, ali je formalno pokrenuto samo 200 ili 300 postupaka, a kažnjeno nekoliko desetina ljudi. Sve drugo je zastarelo. Da je poverenik bio ovlašćen da pokreće prekršajne postupke mogao bih da garantujem da bi svi bili pokrenuti.
Kako komentarišete to što većina opozicionih partija u parlamentu nije želela da se bavi izborom poverenika?
- Izbor poverenika bio je prvi u lancu izbora rukovodilaca nezavisnih tela koja tek, i to s mukom, uspostavljamo. Doprinos njihovoj stvarnoj nezavisnosti i autoritetu treba da daju svi i važno je da gradimo neka pravila s tim u vezi. Jer, iako se podrazumeva da će na izbor, sve dok bira skupština, odlučujući uticaj imati većina, dakle vlast, taj izbor se ne sme svoditi na prosto prebrojavanje glasova. Pre izbora trebalo bi pažljivo saslušati mišljenje svih relevantnih faktora - nauke, struke, civilnog sektora i razume se, opozicije.
Koalicija za slobodu pristupa informacijama smatra da treba da se izmeni zakon, kako bi se uvela mogućnost žalbe povereniku i u slučaju kada skupština, predsednik Srbije, vlada, Ustavni sud, Republičko javno tužilaštvo i Vrhovni kasacioni sud ne daju građanima na uvid informacije od javnog značaja. Šta mislite o tome?
- To je stari, sa stanovišta principa jednakosti pred zakonom, sasvim logičan i opravdan zahtev Koalicije. To rešenje je predlagano još u vreme usvajanja Zakona, ali nije bilo političke volje da bude prihvaćen. Međutim, važno je znati da iako protiv navedenih organa nije dopuštena žalba povereniku to ne znači da se na njih zakon ne odnosi. I na njih se odnosi u punom kapacitetu, jedino je put za zaštitu prava drugačiji - umesto žalbe povereniku, tužba Upravnom sudu. Nije dobro, trebalo bi potražiti objašnjenje zbog čega se ovaj pravni put izuzetno retko koristi.
Hroničan problem prostor za rad
Godinama ste se žalili na resurse kojima raspolaže institucija poverenika. Kakvo je trenutno stanje?
- Kroz te godine stvari su se na sreću, ipak, menjale. Davno iza nas je vreme kad je država duže od pola godine bila zaboravila da instituciji poverenika stavi na raspolaganje bar najminimalnije uslove za rad, ne odvojivši za to ni jedan jedini dinar. Ono što je bilo i ostalo hroničan problem je prostor za rad. Broj saradnika poverenika je manji nego praktično u bilo kojoj od bivših jugoslovenskih republika, iako je od nekih Srbija višestruko veća.
