Pre tri godine, na skoro ovom istom mestu, objavio sam komentar koji sledi: „Parlamentarna skupština Saveta Evrope usvojila je 1996. na XXIII zasedanju Rezoluciju o merama za razgradnju nasleđa bivših totalitarnih sistema.
Tačka 9 ovog za prodor slobode pristupa informacijama u 'zabranjenu zonu', izuzetno važnog dokumenta glasi: Parlamentarna skupština pozdravlja stavljanje dosijea tajnih službi na uvid javnosti u nekim bivšim komunističkim zemljama. Ona poziva sve zemlje da zainteresovanima, na njihov zahtev, omoguće uvid u dosijea koja su o njima vodile tajne službe."
Gotovo sve nekadašnje socijalističke države sledile su ovaj apel SE. Naša zemlja, nažalost, nije. Ove godine navršila se decenija od usvajanja navedene rezolucije Parlamentarne skupštine SE. I šest godina od pada autoritarnog režima kod nas. I tri godine od prijema naše zemlje u SE. Svaki od ovih 'jubileja' upozorava na to da je krajnje vreme da donošenjem zakona o otvaranju dosijea tajnih službi učinimo nešto izuzetno važno i za međunarodni ugled naše zemlje i za njenu dalju demokratsku tranziciju."
Tekst pod navodnicima sam objavio prvi put povodom 10-godišnjice Rezolucije SE, u novembru 2006. Pa u novembru 2007. Pa, evo i u novembru 2008. I to što će verovatno i dogodine, 13 godina nakon usvajanja Rezolucije SE, biti aktuelan, naravno nije nikakav razlog za zadovoljstvo, naprotiv. Pogotovo ako se ima u vidu način na koji se problem dosijea pokušava „rešiti". Već nekoliko godina BIA predaje hiljade dosijea Arhivu Srbije. Dobro je što tako pokazuje spremnost da se odrekne monopola na ovu „riznicu" informacija, ali nije dobro što javnost ne zna po kojim kriterijumima se to radi, te da li primopredaja zadovoljava standarde zaštite podataka i arhivske struke. Šta dobijamo selidbom problema iz jednog podruma u drugi? Zar očigledno nije bolje uraditi ono što su uradili svi drugi - urediti ovu delikatnu oblast odgovarajućim zakonom? Poverenik za informacije od javnog značaja
