Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti je, u postupku pripreme Predloga zakona o elektronskim komunikacijama koji je Vlada Srbije nedavno utvrdila u dva navrata davao svoje mišljenje ukazujući na potrebu da se u cilju zaštite podataka o ličnosti određen broj rešenja iz Predloga zakona preispita ili promeni. Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija koje je pripremalo Nacrt zakona, većim delom prihvatilo je sugestije Poverenika i ugradilo ih u tekst Predloga zakona.
Poverenik, ipak, smatra nužnim i važnim da još jednom pažnju narodnih poslanika i javnosti skrene na odredbe Predloga zakona kojima se propisuje obaveza registracije pripejd pretplatnika mobilne telefonije (član 143).
Ne ulazeći ovom prilikom u opravdanost i svrsishodnost uvođenja ovakvog rešenja (čije je preispitivanje sugerisao), polazeći od pretpostavke da će većina u Skupštini deliti opredeljenje Vlade da se uvede obavezna registracija svih korisnika mobilne telefonije (ime i prezime, broj lične karte, JMBG), Poverenik ukazuje da se i u tom slučaju otvara niz pitanja u vezi sa načinom na koji će se obavljati registracija pripejd pretplatnika, posebno već postojećih.
Na prvom mestu, zakon ostavlja otvorenim pitanje - kada ova obaveza stupa na snagu? U prelaznim odredbama zakona navedeno je da je operator u obavezi da u roku od 9 meseci sprovede preregistraciju, te da pretplatnicima koji se u tom roku ne preregistruju oduzme broj. Ali, predviđeno je da rok od 9 meseci počinje teći od stupanja na snagu "Pravilnika kojim će Ministarstvo bliže urediti tehničke uslove za registraciju", a nije predviđen rok ili datum u kome Ministarstvo treba da donese taj pravilnik. Dakle, stupanje na snagu zakonske obaveze je buduća (ne)izvesna okolnost, što je najblaže rečeno, veoma "originalno" legislativno rešenje.
Otvoreno je i pitanje objektivnosti roka od 9 meseci. Treba imati u vidu da broj korisnika pripejd kartice, odnosno pretplatnika, koji moraju izvršiti preregistraciju iznosi otprilike 4,5 miliona ili 500 hiljada mesečno. U svetlu te činjenice treba oceniti da li ovako odmeren rok može imati za posledicu neprijatne situacije s kakvim su se građani suočavali npr., u postupku zamene kartica zdravstvenog osiguranja.
Sa stanovšta zaštite podataka o ličnosti najbitnije je da se pripejd kartice, pri trenutnom stanju stvari ne kupuju samo u ovlašćenim organizacionim jedinicama operatora, već su dostupne na velikom broju prodajnih mesta koja nisu ni u kakvoj vezi sa operatorima. Distribucijom pripejd kartica u najvećoj meri bave se prodavci u trgovinama, trafikama i sl. Poverenik stoji na stanovištu da je očigledno, neupitno, da ta lica ne mogu imati pravo da legitimišu kupce pripejd kartica i da čuvaju i obrađuju njihove podatke. Takvo rešenje bi bilo nedopustivo, jer bi to značilo da se ogromnom broju ljudi koji nisu, ni na elementarnom nivou obučeni o standardima zaštite podataka o ličnosti, poveravaju poslovi koji uključuju obradu velikog broja podataka. Štetne posledice bi u tom smislu bile nesagledive. U tom smislu, ukoliko se ostane pri tome da je neophodno registrovati sve pretplatnike, uključujući i pripejd korisnike, nužno je predvideti da poslove registracije pripejd korisnika mogu da obavljaju samo lica obučena o pravilima zaštite podataka o ličnosti.
