Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti podneo je Vladi Srbije zahtev da ona, kako je to propisano čl. 28. st. 4 Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, neposrednom prinudom obezbedi izvršenje poverenikovog rešenja kojim je Agenciji za borbu protiv korupcije naloženo da antikorupcijskom portalu Pištaljka da kopije dokumenata iz predmeta kontrole imovine i prihoda gradonačelnika Beograda Siniše Malog, a po kom rešenju Agencija nije postupila ni nakon plaćanja novčanih kazni koje je Poverenik izrekao u iznosu od 200.000 dinara.
Prethodno je Agencija za borbu protiv korupcije zahtev za pristup informacijama portala "Pištaljka" odbila u celosti uskraćujući pristup bilo kojoj informaciji, pa joj je, postupajući po žalbi "Pištaljke", Poverenik naložio da "Pištaljki" da tražene informacije, s tim što će neke, koje predstavljaju podatke o ličnosti, zaštititi.
Agencija je rešenje izvršila delimično i "zaštitila" je odnosno uskratila i informacije koje ne predstavljaju podatke o ličnosti, npr. iznose finansijskih transakcija, površinu nepokretnosti, marke automobila itd., i zatražila da Poverenik pristupi postupku administrativnog izvršenja.
Nakon što je Poverenik stavio Agenciji u izgled izricanje novčanih kazni Agencija je "Pištaljci" dostavila i neke informacije koje je prethodno uskratila, ali ni ovaj put ne sve, a nepostupanje po nalogu Poverenika "objasnila" time da je reč o podacima koji su "strogo poverljivi" i koji su kao takvi označeni od strane drugih organa, Javnog tužilaštva i Uprave za sprečavanje pranja novca.
Ovaj "argument" Agencije nije prihvatljiv. Uostalom, Agencija se u toku postupka na njega nije uopšte pozivala, zahtev "Pištaljke" je odbila pozivajući se na "ugrožavanje toka postupka" i "zaštitu privatnosti" gradonačelnika. Pozivanje na "strogu poverljivost" tek u fazi izvršnog postupka je i s elementarnog pravnog aspekta neodrživo.
Ali čak i da je Agencija na problem "stroge poverljivosti" ukazala u fazi postupka kad je to bilo moguće, taj bi argument bio krajnje problematičan.
Iz formalnih razloga jer nema nikakvih dokaza da je zaista reč o informacijama koje su kao "strogo poverljive" klasifikovane na način i pod uslovima, bar formalno, u skladu sa Zakonom o tajnosti podataka. Inače, Agencija čak nije ni Povereniku, ni na ponovljen zahtev, dostavila te spise na uvid, iako ih je sama, ako su zaista "strogo poverljivi" pribavljala i koristila suprotno zakonu, budući da u Agenciji niko ne raspolaže sertifikatom koji je potreban za pristup klasifikovanim dokumentima.
Ali nezavisno i važnije od svega navedenog je da informacije vezane za sumnju u "pranje novca" od strane bilo kog funkcionera nikako ne mogu opravdano zasluživati stepen poverljivosti "strogo poverljivo". To bi trebalo da znači da bi njihovo saopštavanje javnosti dovelo do "teške štete po interese Republike Srbije", a takav zaključak je u sukobu i s elementarnom logikom.
Poverenik je, s obzirom da su podaci u vezi sa sumnjom u "pranje novca" nadležnima poznati već osam godina što bi moralo biti više nego dovoljno vremena da se oni izjasne o (ne)osnovanosti sumnje, već javno ocenio da nakon toliko vremena, a bez ikakvih očekivanih efekata, "strogo poverljivo" neizbežno mnogo više asocira na zataškavanje sumnjivih radnji nego na zaštitu toka nekog postupka.
Poverenik je zahtev Vladi uputio svestan činjenice da Vlada "dosledno" ne izvršava svoju zakonsku obavezu da u slučaju potrebe prinudnim putem obezbedi izvršenje Poverenikovog rešenja, jer on smatra svojom obavezom da dosledno primenjuje mere na koje je ovlašćen i dužan u zaštiti prava javnosti.
