Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić uputio je pismo republičkom javnom tužiocu Zagorki Dolovac. Neposredan povod za pismo bila je tužba Republičkog javnog tužioca kojom se traži poništaj rešenja Poverenika kojim je naloženo da se javnosti učini dostupnom profesionalna biografija postupajućeg zamenika javnog tužioca u slučaju Savamala, ali je Poverenik u pismu ukazao i na niz drugih razloga koji nalažu preispitivanje odnosa Tužilaštva prema pravima građana na slobodan pristup informacijama i na zaštitu podataka o ličnosti, kao i prema aktivnostima Poverenika koji ta prava, po zakonu, štiti.
Tužbu protiv Poverenika u slučaju Savamala, Republičko tužilaštvo podnelo je na osnovu člana 11. stav 3. Zakona o upravnim sporovima, dakle, zbog "kršenja zakona na štetu javnog interesa". Kao odredba koja je navodno povređena naznačena je sasvim anahrona odredba Zakona o javnim tužilaštvima o "službenoj tajni", koja je izgubila pravnu snagu na osnovu Zakona o tajnosti podataka koji je bio lex specialis i lex posterior i koji "službenu tajnu" ne poznaje čak ni kao termin. Podjednako je važna jedna nesporna, faktička činjenica. To, da su, ne samo biografija zamenika javnog tužioca koja je predmet rešenja Poverenika, nego i niz drugih biografija odavno bile i u trenutku podnošenja tužbe, a i danas su dostupne najširoj javnosti preko veb sajta Državnog veća tužilaštva. Radom Državnog veća tužilaštva, po zakonu, rukovodi republički javni tužilac, koji rukovodi i radom Republičkog javnog tužilaštva. To da se profesionalne biografije tužilaca čine dostupnim najširoj javnosti preko Interneta, a da se istovremeno rešenje Poverenika kojim se nalaže da se javnosti one učine dostupnim kvalifikuje kao "kršenje zakona na štetu javnog interesa" je apsurdno, predstavlja doslovno pravni oksimoron.
Poverenik se osvrnuo i na statističke podatke o podnošenju tužbi na osnovu čl. 11 st. 3 Zakona o upravnim sporovima, podsećajući da primena tog instituta nije stvar proizvoljnosti, da podrazumeva poštovanje slova i duha zakona i odgovarajućih standarda, ukazujući da statistički podaci o tužbama koje je po navedenom osnovu Republičko tužilaštvo uopšte podnosilo (a koje može da podnosi protiv više stotina organa) govore da se te tužbe podnose isključivo (uz možda samo jedan presedan) protiv Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Ne želeći da spekuliše s tim da li s ovakvom praksom Republičkog javnog tužilaštva želi implicirati zaključak da je Poverenik jedini državni organ koji "krši zakon i ugrožava javni interes" , poverenik ocenjuje da je, u atmosferi u kojoj, nažalost, organi vlasti masovno i robusno krše zakone, tako nešto ekstremno nekorektno i nedopustivo.
Poverenik je upozorio i na to da kršenje prava građana ne nailazi, ni izbliza, na adekvatnu krivično pravnu reakciju, ocenjujući da je tužna realnost svakodnevno suočavanje sa mnoštvom ozbiljnih povreda prava na pristup informacijama i prava na zaštitu podataka o ličnosti, od kojih veliki broj, najblaže rečeno, izaziva veliku sumnju u izvršenje krivičnih dela i od strane službenih lica, a da se istovremeno postupci koje tužilaštva tim povodom pokreću mogu prebrojati na prste ruke.
