Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti povodom sve češćih najava uvođenja video nadzora velikog obima u stambenim zgradama u Beogradu, a i u drugim sredinama upozorava da je reč o aktivnostima kojima treba pristupati krajnje ozbiljno uz sagledavanje svih konsekvenci koje njihova realizacija podrazumeva.
S tim u vezi poverenik je apelovao na Vladu Srbije da proces implementacije savremenih standarda zaštite podataka o ličnosti u naš pravni poredak, proces koji već dve godine stoji u mestu, aktivira i da se, kao minimum minimuma dopuni Zakon o zaštiti podataka o ličnosti odgovarajućim odredbama o video nadzoru. Poverenik je pripremio predlog za dopunu Zakona koju će i kao formalnu inicijativu dostaviti Vladi.
Poverenik Rodoljub Šabić je izjavio i sledeće:
„Najava sprovođenja akcija video nadzora u stambenim zgradama u dimenzijama kakve do sad nisu zabeležene je još jedna prilika da se podsetimo na činjenicu da opšti principi utvrđeni Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti nemaju, kad je u pitanju video nadzor, svoju preciznu razradu.
Usled toga nemamo prave odgovore na neka veoma bitna pitanja. Ko i kako odlučuje o uvođenju video nadzora u stambene zgrade? Šta se konkretno nadzire, odnosno može nadzirati? Ko i pod kojim uslovima ima pravo pristupa bazama podataka o ličnosti koje se snimanjem u toku video nadzora formiraju? Koliko i kako se te baze podataka čuvaju od pristupa neovlašćenih lica? Da li robusno uvođenje video nadzora podrazumeva mere koje bi bile adekvatno reagovanje na dosadašnja loša iskustva sa povredama privatnosti?
S tim u vezi podsećam da se u velikoj većini zemalja uvođenje video nadzora u stambene zgrade, upravo zbog rizika po privatnost ne smatra običnom tehničkom odlukom i da se zato za donošenje ovakve odluke po pravilu traži kvalifikovana većina, znatno veća od uobičajene. Npr. zakoni Slovenije i Crne Gore predviđaju da je to saglasnost 70 % a Makedonije čak 100 % vlasnika stanova.
U mnogim zemljama video nadzor podrazumeva nadzor nad ulaskom i izlaskom u zajedničke prostorije, a ne i nadzor tokom boravka u prostoriji. U nekim od njih je čak takav nadzor nekih zajedničkih prostorija, uključujući i liftove, zabranjen. Isto tako u mnogim zemljama je zabranjeno snimanje ulaska i izlaska iz individualnih stanova.
Konačno, sa stanovišta najšire prihvaćenih standarda, moralo bi biti onemogućeno da se provera zapisa sistema video nadzora vrši putem interne ili javne kablovske televizije i na slične načine, jer omogućava neograničeno širokom krugu korisnika da bez stvarne potrebe i razloga zadire u privatnost građana.
Potreba i značaj preduzimanja mera radi zaštite imovine i lica, ne isključuje obavezu da te mere budu srazmerne svrsi, i da se njima ne povređuju Ustavom zajamčena prava građana.“
