Полазећи од одредбе члана 2. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја ("Сл.гласник РС" 120/04, 54/07, 104/09 и 36/10), информација од јавног значаја подразумева информацију која може бити доступна било коме, а не само тражиоцу.
Према чл.14. Закона, заштита приватности јесте једно од могућих ограничења права на слободан приступ информацијама од јавног значаја, с тим што Закон, у истом члану прописује и изузетке у корист права јавности да зна( чл.14.тач.1-3). Изузеци се односе на ситуације када се лице на које се информације односе, сагласило да се информације учине доступним, затим на ситуацију када се ради о личности, појави или догађају од интереса за јавност, а нарочито ако се ради о носиоцу државне и политичке функције и ако је информација важна с обзиром на функцију коју то лице врши и најзад, на ситуацију када се информација односи на лице које је својим понашањем, нарочито у вези са приватним животом, дало повода за тражење информације.
Одлука о томе да ли по захтеву тражиоца информацију о адреси становања функционера треба учинити доступном јавности, зависи дакле од тога да ли су за објављивање тих информација испуњени услови за примену изузетака од права на приватност, прописаних чланом 14.тач.1-3. Закона.
Из наведеног проистиче да када не постоји сагласност функционера о чијим подацима је реч за објављивање података, одлука о њиховој доступности зависи од тога да ли је информација о приватној адреси функционера важна с обзиром на функцију коју функционер обавља и од тога да ли је он својим понашањем, дао повода за тражење такве информације. То се процењује у конкретној ситуацији по поднетом захтеву.
Чињеница да су информације тражиоцу потребне ради достављања суду у вези са утужењем, тј. уређивања поднеска, сама по себи није довољан разлог да се приватна адреса функционера учини опште доступном, као информација од јавног значаја. Друго је питање да ли су оправдана законска решења или пракса поступајућих судова или других органа код инсистирање на приватној, а не службеној адреси функционера, ако је утужење у вези са вршењем функције, као и то да те податке прибавља сама странка, а не суд по службеној дужности.
Одбијањем захтева да се адреса функционера учини доступном јавности, не сме се доводити у питање право тражиоца да, ради остваривања легитимног интереса, по другом основу остварујете право на податке о адреси становања одређеног лица који се воде у евиденцији надлежног органа, али не као информацију од јавног значаја, тј. опште доступну. У том смислу треба имати у виду одредбе Закона о пребивалишту и боравишту грађана (чл.20.) које прописују да се подаци о пребивалишту и боравишту грађана евидентирају у евиденцији о издатим личним картама, као и одредбе Закона о личној карти (чл.28.) којим су прописани услови давања података из евиденције личних карата, који поступак се спроводи по правилима Закона о општем управном поступку (чл.161.).
Бр.07-02649/2013-02 15.08.2013.
