Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, Родољуб Шабић, оцењује да начин који је изабран за усвајање Закона о електронским комуникацијама није примерен значају тог закона. Ради се о системском закону који завређује озбиљну јавну расправу и пажњу јавности, поготово стручне, а предлаже се његово доношење по хитном поступку. При томе је коначни текст предлога закона био фактички недоступан јавности, а колико до јуче, није га било могуће пронаћи ни на веб сајту Владе, ни на веб сајту Скупштине. Повереник оцењује да су поједина решења из Закона нејасна, контраверзна и да могу имати за последицу угрожавање Уставом и законом зајемчених људских права.
С тим у вези, Повереник Родољуб Шабић је изјавио и следеће:
„Прилично обиман текст закона морао сам да прочитам на брзину, али и то је довољно да се уоче неке ствари које су, уз поменуту брзину и тајновитост у предлагању, најблаже речено, дискутабилне.
Тако се, нпр. у вези са могућношћу приступа државних безбедносних структура тзв. задржаним подацима и не помиње одлука суда као основ. А ти подаци о комуникацији некада говоре бар подједнако као и сама садржина телефонског разговора или е-маила. Једноставније речено, реч је о подацима који говоре - ко, кад, како, колико дуго, одакле и сл. је с неким разговарао, односно комуницирао преко Интернета. Питање које се с овим у вези отвара је - Да ли су и ови подаци заштићени уставном гаранцијом по коме је одступање од тајности писма и других средстава комуницирања дозвољено само на основу одлуке суда или се тим подацима може приступати и без одлуке суда, по основу који се утврђује неким посебним законима? Више пута сам упозоравао да европски стандарди, изражени у одлукама Европског суда за људска права говоре да су и задржани подаци интегрални део комуникације, подједнако важни као и садржина. Сходно томе, залагао сам се да у једној добро припремљеној, стручној јавној расправи ово питање расправимо и евентуалне дилеме отклонимо на прави начин. Ипак, Министарство за телекомуникације изабрало је да ствар „ломи преко колена“. Не верујем да то може бити корисно, напротив.
Иначе, подсећам да је недавно Уставни суд оценио као неуставне одредбе члана 55. важећег Закона о телекомуникацијама управо зато што је тај члан предвиђао могућност да се од забране активности којима се нарушава приватност телекомуникационих порука може одсустати, не само на основу одлуке суда, већ и без ње ако се то пропише неким законом.
Индикативна је и одредба чл. 130 предлога закона којим се на доста невешт и незграпан начин покушава искључити надлежност Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности за контролу обраде „задржаних података“. Уместо те контроле од стране независног органа, као алтернативна односно искључујућа, уводи се „контрола“ од стране „органа надлежног за заштиту тајних података“. Пошто такав орган не постоји, то значи да контроле и не би било, односно да би обрађивачи података контролисали сами себе.
Веровао сам, поготово након жестоке јавне расправе која је летос, поводом сличних идеја у вези са Законом о тајности података, окончана на прави начин да смо се одлучили за пут усвајања европских стандарда у области заштите података о личности. Министарство за телекомуникације изгледа ипак мисли другачије.“
