Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Родољуб Шабић доставио је Народној скупштини Републике Србије Извештај о спровођењу Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја и Закона о заштити података о личности у 2009. години. Исти извештај, Повереник је доставио и Председнику Републике, Влади Србије и Заштитнику грађана. Извештај је истакнут и на веб презентацији Повереника, у менију "Документи" подмени "Извештаји" или на линку: Извештај за 2009 .
С тим у вези Повереник Родољуб Шабић је изјавио:
„Извештај садржи податке о раду институције Повереника и податке о општем стању у ове две важне области. Заснива се на искуствима из праксе Повереника и на преко 600 годишњих извештаја које су доставили разни органи власти. Он потврђује континуитет позитивних трендова, пре свега сталног раста интересовања јавности за оставаривање својих права али, нажалост, и одржавање проблема на које је указивано у ранијим извештајима.
У 2009. години Служба Повереника је имала у раду око 2800 предмета. Прилив предмета је био за око 23%, а број решених за око 29% већи него у претходној години а Повереник је, уз то, предузимао и низ мера и активности у области заштите података о личности. Те резултате треба вредновати у контексту чињенице да је Повереник све до априла 2009. имао само 5 државних службеника, а крај те године дочекао са 11, уместо 69 предвиђених.
Интервенција Повереника је у око 90% случајева дала резултат, тражилац је добио претходно ускраћену информацију. И мере у области заштите података, иако по обиму значајно скромније, дале су корисне резултате. Али, било би апсурдно примену ова два закона сводити само на активности Повереника. Постоји низ ствари које морају да ураде други субјекти.
Нпр. неизвршавање обавезе Владе да у случају потребе обезбеди извршење решења Повереника, желели то или не, објективно охрабрује прекршиоце закона.
Мора се нешто предузети и у вези с тим да расте број недопуштених тужби које против решења Повереника подносе органи власти. То да се ради о недопуштеним тужбама је више пута потврђено кроз праксу Врховног суда, одбацивањем истих. Без обзира да ли иза оваквих тужби стоји неприхватљиво незнање или још неприхватљивија намера да се одложи остваривање легитимних права јавности, то се не би смело толерисати - реч је о траћењу времена које је плаћено новцем грађана, пореских обвезника и то ради изигравања права истих тих грађана.
За прекришиоце закона стимулативно је и то да је, због недовољне активности надлежног министарства, само 7% од око 1800 евидентираних прекршилаца закона (а број стварних прекршаја је неупоредиво већи) сносило, какву такву одговорност.
Сматрам очигледним да се однос према захтевима јавности мора мењати као и да се мора инсистирати на обавези органа власти да што више информација о свом раду чини јавним и не чекајући на те захтеве. Стога Извештај, уз поменуте и многе друге чињенице битне за оцену стања у обе области, садржи и препоруке за усвајање и спровођење одређених конкретних правних и фактичких мера које би омогућиле квалитетнију примену оба закона."
