Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности доставио је Министарству спољне и унутрашње трговине и телекомуникација мишљење поводом „Предлога правилника о техничким захтевима за уређаје и програмску подршку за законито пресретање електронских комуникација и задржавање података о електронским комуникацијама" у коме указује на потребу да се текст предлога коригује у значајном броју одредби. С тим у вези повереник Родољуб Шабић је изјавио и следеће:
„До сада сам више пута износио сугестије и примедбе на више различитих верзија Предлога овог правилника. Ова последња верзија говори да то јесте допринело унапређењу његовог текста у извесној, али свакако не у довољној мери.
Најважнија примедба се свакако односи на то да се у Предлогу правилника и овај пут помиње некакав „акт који представља правни основ за вршење пресретања електронских комуникација, као и за приступ, односно достављање задржаних података". С тим у вези по ко зна који пут истичем да је у складу са Уставом Републике Србије (члан 41. став 2) једини акт који може да буде правни основ за одступање од Уставом утврђеног права на тајност средстава комуницирања, одлука суда. Подсетићу и на одлуке Уставног суда у односу на уставност одредби Закона о Војнобезбедносној агенцији и Војнообавештајној агенцији, као и ранијег Закона о телекомуникацијама, у којима је Уставни суд јасно потврдио да једино одлука суда може да буде правни основ за одступање од Уставом утврђеног права на тајност писама и других средстава комуницирања, те да други основи нису у сагласности са Уставом.
Зато нема никаквог оправданог разлога да се уместо јасног и недвосмисленог појма „одлука суда" користи флуидан термин „акт". Тај термин у праву, али и у другим областима, може имати и има више значења и његово присуство у правилнику изазива сумњу да се свесно или не, у вези са пресретањем комуникације или приступом задржаним подацима оставља отворен простор за одступање од уставних гаранција.
Критичко преиспитивање заслужују и неке друге одредбе Предлога правилника.
То се нпр. односи на оне које предвиђају да надзор, осим података побројаних у закону, обухвата "и друге податке везане за идентитет". Које то "друге податке везане за идентитет"? Обрада података о личности се, сходно Уставу у чл. 42, уређује законом. Зато би одговор на ово питање морао, прво, бити јасан а друго, морао би бити садржан у закону а не у подзаконском акту. Слично се односи и на одредбе правилника које утврђују обавезу оператора да употребом одговарајућег техничког интерфејса надлежним органима омогући податке о локацији, независно од тога да ли корисник комуницира или не, јер би такво нешто, ако се оцењује за потребно, морало бити предвиђено законом.
Пажњу заслужује и предвиђање обавезе оператора да надлежним органима омогући приступ међународним транзитиним везама. По мом мишљењу то је питање које се уређује међународним уговорима и законом и не би се смела потценити могућност да уређивање подзаконским актом може да има непријатне консеквенце и у међународним релацијама."