Извор: "Блиц"

Недавним заједничким предлогом за оцену уставности Закона о електронским комуникацијама Повереник за информације и Заштитник грађана су наш Уставни суд, и иначе буквално претрпан послом, суочили са још једним задатком.

Надајмо се не претешким, јер се у основи своди на давање одговора на само једно питање. Да ли се гаранција из члана 41. Устава Србије по којој је „тајност писама и других средстава комуницирања неповредива“ а одступање од тајности дозвољено „само на основу одлуке суда“, односи и на податке о томе ко, када, како, с ким, колико дуго комуницира, или се овим подацима може приступати и без одлуке суда, на основу налога или захтева неког другог државног органа? Односно да ли су „подаци о саобраћају“ део комуникације?

Повереник и Заштитник грађана стоје на становишту да јесу и да је „лако“ прибављање и коришћење ових података, и сваког појединачно а поготово свих заједно, озбиљно одступање од  наведене уставне гаранције.

Европски суд за људска права одавно стоји на становишту да прикупљање информација о названим телефонским бројевима, времену и дужини позива потпада под појам комуникација (Малоне вс. Уједињеног Краљевства, пресуда од 2. 08. 1984). Исто је потврђено и прецизирано ставом да појам приватности и преписке обухвата не само телефонске комуникације него и електронску пошту и употребу Интернета, а да су подаци о телекомуникационом саобраћају (о изабраним бројевима, времену и трајању сваког телефонског разговора) ''интегрални део телефонских комуникација'' (Копланд вс. Уједињеног Краљевства, пресуда од 3. 04. 2007).

Оваква схватања Европског суда за људска права за наш Уставни суд би морала бити не само индикативна и занимљива већ и много више од тога. Јер  у Уставу, у чл. 18 ст. 3. пише: „Одредбе о људским и мањинским правима тумаче се у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење.“