Извор: "Политика"
Од око сто хиљада оних који су обавези да се у упишу пријавило се тек неколико десетина, каже повереник Родољуб Шабић
Готово да нема особе којој се није догодило да на кућну адресу или приватни број телефона добије обавештење да их одређена компанија жели за клијента, да би требало да купе неки производ или учествују у промоцији разних производа и понуда. При томе не ради се о флајерима који се убацују у поштанске сандучиће или насумичним позивима, пошиљка је адресирана на име и презиме а и при позивима поименце се тражи власник телефона.
Компаније које смо контактирали, а које спроводе такозвани „директни маркетинг” тврде да су све њихове активности у складу за Законом о заштити података о личности, да адресе и бројеве телефона проналазе у званичним базама података као што су „Беле стране” или од самих клијената уз њихову сагласност.
Значајан допринос настојањима да се регулише располагање личним подацима у ове и сличне сврхе дао је Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, формирањем и објављивањем Централног регистра у који су дужни да се упишу сви они који, из било ког разлога, праве збирке података о личности. Међутим, рок за упис у Централни регистар, у којем би требало да се евидентирају збирке података о личности, истекао је још у новембру 2009. године, али је од око сто хиљада субјеката који су у обавези да се у исти упишу, то урадило тек неколико десетина и само једно министарство.
Збирке података о личности могу имати мали предузетници, велика предузећа, банке, осигуравајућа друштва и државни органи, и сви су обавезни да се упишу у регистар који је постављен и на Интернет сајт повереника за информације од јавног значаја. Сврха Централног регистра је евидентирање сваке збирке података о личности и он пружа могућност да свако сазна ко обрађује те податке, из ког разлога и коме су доступни.
Према речима Шабића највеће збирке података о личности имају Завод за здравствено осигурање и Министарство унутрашњих послова. Затим следе Завод за пензијско и инвалидско осигурање, Пореска управа и Министарство за државну управу, а великим збиркама располажу и нека државна предузећа попут Електродистрибуције или Телекома, поједине банке и осигуравајућа друштва.
Шабић истиче да је посебно забрињавајуће то што државни органи нису испунили обавезу уписа у регистар, иако се запрећене казне крећу и до милион динара. Свако ко води било какву евиденцију која садржи личне податке грађана, мора се уписати у регистар, а најважније је, како каже Шабић, да то учине крупне државне институције.
– У највећем броју случајева неиспуњавање ове обавезе је последица неинформисаности и неразумевања садржине новог закона и до сада непостојећих обавеза. И влада је веома каснила са доношењем уредбе која је требало да појасни начин испуњавања обавезе. Због тога нисам и нећу још извесно време покретати прекршајне поступке – наводи Шабић за „Политику”, напомињући да ће, уколико се нешто битније не промене, почети с покретањем прекршајних поступака пред крај године и то најпре против неодговорних органа власти.
Личним подацима грађана у Србији могу приступити они који за то имају сагласност људи о чијим је подацима реч или они који су за то изричито овлашћен законом. Према речима повереника, подаци су адекватно заштићени само у случају уколико не могу доћи у посед трећег лица и ако се не користе у друге сврхе осим оне за које постоји сагласност, односно законско овлашћење.
– Иако је у складу са нашим Законом о заштити података о личности предвиђена посебна заштита осетљивих података као што су национална припадност, вероисповест, здравствено стање и слично, такве заштита не постоји, јер влада још није утврдила одговарајућу уредбу. Рок за доношење уредбе истекао је пре више од годину дана, али и поред мојих упозорења она још није донета – истиче Шабић.
Грађани имају право да буду обавештени о обради својих података и имају право увида у те податке, а могу и да захтевају исправку, допуну, ажурирање или брисање, као и прекид обраде података, ако су за то испуњени законски услови.
– То је лично право сваког грађанина и подразумева лично ангажовање. Дакле, обавештења о подацима не добијају се аутоматски. Заинтересовани треба да комуницирају са институцијом која располаже њиховим подацима, а уколико имају проблем да остваре своје право могу се обратити поверенику – објашњава
Родољуб Шабић. Додаје да ово право може бити ограничено у ситуацијама када би давање обавештења озбиљно угрозило интересе јавне и националне безбедности или радње спречавања и гоњења за кривична дела.
