Извор: "Политика"

ИНТЕРВЈУ: Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја

Власт што већи број информација треба да учини јавним и без захтева

Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Родољуб Шабић доставио је Народној скупштини извештај о раду у протеклој години из кога се види пораст интересовања јавности за остваривање права али и да се он сусреће са старим проблемима.

Интервенција повереника је у око 90 одсто случајева дала резултат, тражилац је добио претходно ускраћену информацију. Шта треба урадити да резултат буде сто одсто?

Резултате треба ценити у контексту великог и стално растућег обима послова и чињенице да је Повереник све до априла 2009. имао само пет државних службеника, а  крај године дочекао са 11 уместо 69 предвиђених. За већу ефикасност неопходно је појачати кадровске ресурсе. Али ни тада ефикасну примену закона не би могао обезбедити сам повереник, јер нема на располагању неке, за то битне, ствари. Он доноси одлуке које су, по закону обавезујуће али нема у рукама механизме да обезбеди извршење тих одлука. А Влада их, у чијим су рукама ти механизми, не користи. Иако по закону, „у случају потребе обезбеђује извршење решења Повереника”, никада није предузела никакву принудну меру. То се, очито, мора променити. И неке друге ствари, такође. Али слобода приступа информацијама подразумева и нешто више од коректног третирања захтева и жалби грађана и медија, подразумева да власт што више информација чини јавним и без захтева. Да би ствари ишле у правом смеру битан је стални раст одлучности грађана и медија да се користе својим правима, да не дозволе да она зависе од било чије добре воље. Најважнији резултат у примени нашег закона је управо присуство и јачање таквог тренда.

Зашто расте број недопуштених тужби које против решења повереника подносе

органи власти?

Против решења Повереника су више тужби Врховном суду поднели  првостепени органи власти него грађани чије жалбе је Повереник одбио. Тај парадокс је последица злоупотребе непрецизне одредбе закона, по којој се против решења повереника „може водити управни спор”. Може, али ко? Лаици не знају, али у органима власти би морали знати, јер знају и студенти права, да  ни у једном, па ни у поступку за слободан приступ информацијама првостепени орган не може поднети тужбу против другостепеног. Суд је као недопуштене, наравно, одбацио све такве тужбе, али пракса се наставља. Подносе се, дакле, тужбе за које се зна да ће бити одбачене само да би се додатно, док их суд не одбаци, одложило остваривање права јавности. Ако ништа друго, бар елементарна пристојност налаже да се то траћење времена плаћеног новцем пореских обвезника ради изигравања права истих тих пореских обвезника, прекине.

Због недовољне активности надлежних министарстава само је седам одсто од 1.800 евидентираних прекршилаца закона сносило одговорност. Да ли се прекршиоци тако стимулишу? Да ли ћете предложити неке другачије, ефикасније методе кажњавања?

Тих око 1800 случајева евидентирала је служба Повереника. Да су и надлежни вршили надзор број евидентираних прекршаја био би вишеструко већи а проценат кажњених, још мањи, што, наравно, јесте стимулативно за прекршиоце. Сматрам да се, у вези са овим и сваким другим законом који подразумева обавезе власти мора инсистирати на одговорности за неизвршење обавеза. Власт мора давати позитиван а не негативан пример. Апсурд је да неко ко не извршава своје обавезе „тренира строгоћу” на грађанима. О неким иницијативама да се продуже рокови застарелости, пооштре казне, енергичније врши надзор разговарао сам са министрима правде и државне управе.