Извор: „Блиц“

гост коментатор

Родољуб Шабић повереник за информације

Прекршајне пријаве које је ДРИ недавно поднела против групе бивших и актуелних функционера, још једном су подсетиле на могућност да евентуални починиоци неких кажњивих дела не сносе законом предвиђене санкције, због наступања застарелости.

Наравно, застарелост као институт казненог права на основу које, услед протека временског рока предвиђеног законом, држава губи право на гоњење или на извршење казне изречене извршиоцу одређеног кажњивог дела, постоји у правним порецима практично свих земаља. Зато, могућност наступања застарелости, сама по себи, није никаква наша специфичност

Али једна ствар у вези са њом, на жалост, јесте наша специфичност. Мање више све земље воде рачуна о томе како утврђују услове за наступање застарелости, имајући при томе, пре свега, у виду кадровске, организационе и процесне ресурсе сопственог државног механизма за гоњење и кажњавање прекршиоца закона. Воде, дакле, итекако рачуна да се институт застарелости нипошто не претвори у инструмент робусног избегавања одговорности. А чињенице говоре да ми о томе мало, готово уопште не водимо рачуна. И пре случаја ДРИ и поред упозорења грађана и медија, цивилног сектора, Повереника за информације, Управе за јавне набавке и других, застаревале су буквално хиљаде прекршаја из Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, Закона о јавним набавкама, Закона о финансирању политичких странака... , а санкционисан само симболичан број.

Ако је већ годинама очигледно да су уз преоптерећеност прекршајних органа, неспремност за упуштање у рад на тим „деликатним“ предметима и сл. и кратки рокови наступања застарелости један од важнијих разлога због којих изостаје одговорност „моћних“, морало би бити неспорно и да се ти рокови морају мењати. Просто, мора бити правило да се за кршење закона сносе заслужене консеквенце, а могућност да се избегну само изузетак а не обрнуто, поготово ако је реч о прекршиоцима који су бирани и плаћени управо за то да обезбеде примену закона.