А рационализација је, бар по дефиницији, само име каже, потпуно рационална ствар. То подразумева јасно дефинисање њеног предмета и искључује недопустиво симплификовање решења само на, иначе неопходно, смањење броја запослених у апарату власти. Јер и поред генерално превеликог броја запослених, ипак имамо и недостатак запослених на неким виталним пословима, а и хипертрофирану структуру власти која, поред осталог, за последицу има додатну „армију" функционера.

Пре скоро две године, моји сарадници су да би новинарима и јавности уопште помогли у остваривању права на слободан приступ информацијама сачинили и објавили на веб сајту www.повереник.орг.рс, документ под називом Каталог органа јавне власти. То је врло обиман, али није претенциозан аналитички документ, већ пре адресар, инвентар. Међутим индикативно је да и данас, иако вероватно и није сасвим ажуран, ипак на једном месту пружа највише информација о питањима релевантним за рационализацију. Обухвата око 11.000 субјеката који, на свим нивоима, од најнижег до државног, врше некакву власт или троше јавни новац. Кад је у питању највиши, државни ниво тамо се налази 6 тзв. највиших органа, 24 министарства, 18 независних и регулаторних тела, 23 агенције, 16 републичких завода, 10 дирекција, 7 фондова и 40-так „осталих" - управа, центара, комисија и сл. и још 80-ак предузећа са јавним овлашћењима или већинским државним капиталом.

Већ је готово тривијалан пример да имамо Министарство за рударство и енергетику, а уз њега и три агенције, за енергетику, за енергетску ефикасност, и за рударство. Поред Министарства просвете имамо Завод за унапређење образовања и васпитања, али и Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања. Уз Министарство заштите животне средине имамо Агенцију за заштиту животне средине, али и Завод за заштиту природе. Имамо више тела која се баве регионализмом, регионализацијом, регионалним развојем, иако смо земља у којој регионализација није ни започета и углавном је теоријски феномен. Сврху неких „институција" јавност, чак и она стручна, тешко разуме. Рационализација свакако подразумева обавезу да се, ако је могуће, објасни њихова сврха или да буду укинуте.

Кад је реч о броју запослених у апарату власти и о трошковима њиховог рада, не постоји никакав сличан каталог, никакав бар на информативном нивоу, свеобухватан документ. А као Повереник за информације знам да грађани и медији имају проблема у покушају да добију овакве информације, да често до њих долазе тек након интервенције Повереника, а било је чак и, са становишта елементарних демократских стандарда, трагикомичних покушаја појединих органа власти (и то не само из безбедносних структура), да овакве податке ускрате јавности позивајући се на то да су их прогласили „тајном".

Кад већ нисмо до сада, опредељење за рационализацију је тренутак да закључимо да дефинитивно нисмо више у позицији да толеришемо то да многи у власти „не разумеју" ноторну истину - да је јавност у раду власти у директној корелацији са рационалношћу у њеном раду. Једноставно, више јавности гарантује више рационалности. У свему, па и у организацији власти и запошљавању.

Треба учинити потпуно неспорним да су органи власти, и они на државном нивоу и сви други, обавезни да јавно објаве и континуирано објављују ажурне податке о броју запослених и трошковима које праве. Извесно је да ти подаци, за почетак, неће бити нимало пријатни, али утолико пре с њима треба да се суочимо без одлагања и да учинимо све што је потребно да постану пријатнији. Гурање под тепих или сакривање иза „вела тајне" је у овом случају и правна и логичка бесмислица. Велика већина нас „зна", боље речено „осећа" шта се иза тога крије - озбиљан, велик, тежак проблем. Али основна и прва претпоставка за решавање ма ког проблема није „осећање", већ поседовање потпуне и јасне представе о његовим димензијама. Без такве представе више је него реалан ризик да штошта у нашој најављеној рационализацији буде и ирационално. То себи не бисмо смели допустити. Независно од ММФ-а, наша реалност захтева не да проблем хипертрофиране, а неефикасне администрације „решавамо", већ да га решимо. Остваривање одређених циљева могуће је само одређеним средствима. Ако је заиста циљ рационална и ефикасна власт, максимална јавност у раду је једно од незаобилазних средстава за остварење тог циља. Аутор је повереник за информације