И предлагач закона је, ваљда руковођен истим разлозима, на срећу, одустао од неких идеја као што су били „имовински цензус" за остваривање слободе изражавања, односно издавање новина, или забрана преноса имовинских права на новине. Ипак, и након тога у Предлогу закона остала су решења, као оно које предвиђа забрану издавања новина због економских, финансијских разлога, за које никако није могуће пронаћи основ у чл. 50 ст. 3 Устава Србије, у коме јасно стоји да „надлежни суд може спречити ширење информација и идеја путем средстава јавног обавештавања само ако је то у демократском друштву неопходно ради спречавања позивања на насилно рушење Уставом утврђеног поретка или нарушавање територијалног интегритета Републике Србије, спречавања пропагирања рата или подстрекивања на непосредно насиље или ради спречавања заговарања расне, националне или верске мржње, којим се подстиче на дискриминацију, непријатељство или насиље". Основ, наравно, не постоји ни у чл. 10. ст. 2 Европске конвенције о људским правима, ни у пракси Европског суда за људска права из Стразбура.

Постоје и правни разлози чију вредност људи лако разумеју и кад нису правници. Не верујем нпр. да већина грађана заиста сматра да је логично то да су предлогом Закона о изменама и допунама закона и информисању, за прекршаје и преступе новинара и медија, предвиђене казне које су толико високе, да су више, не само од законом утврђених општих максимума казни за те врсте деликата, него чак и од казни које су у Кривичном законику предвиђене за кривична дела која се врше истим или сличним радњама.

Али, има људи који чак и за то показују „разумевање". Свој став објашњавају потребом да се сузбију објављивање неистина, полуистина или „фризирање" стварности, негативни, а евидентно присутни феномени, који за заједничку консеквенцу имају дезинформисање јавности. Овакво „пристајање" на високе казне је занимљиво, јер подсећајући на значај објективног информисања у демократском друштву односно одговорности за дезинформисање јавности, неминовно подсећа и на чињеницу да се то, сасвим сигурно не може односити искључиво на новинаре и медије. Ни искључиво, ни у највећој мери.

У контексту дезинформисања у најмању руку су подједнако занимљиве и ситуације ускраћивања информација јавности, ускраћивање информација које јавност треба и мора да зна. С тим у вези, врло је интересантан још један, такође актуелан предлог закона, онај о тајности података и начин на који „уређује" нека веома релевантна питања.

У Предлогу закона о тајности података предвиђено је да новинар или неки други медијски посланик, као уосталом и било ко други за одавање „тајне" одговара за кривично дело. Казна коју за то дело ризикује је затворска казна. То колико висока та казна може бити зависило би од степена тајности и, разуме се, низа других конкретних околности. У најнеповољнијој варијанти та казна би била 15 година затвора.

Али за ову прилику је занимљивије што је у истом предлогу закона предвиђена и одговорност за неоправдано ограничавање права јавности. И заиста је занимљиво какав ризик „ставља у изглед" функционеру који јавности ускрати информације на које она има право, и то на тај начин што, како лепо пише у предлогу закона - „прогласи за тајну податке који се очигледно не односе на заштићене интересе".

Тај функционер не одговара кривично већ прекршајно. Ризикује само новчану казну. Та казна може износити пет хиљада динара, а у најнеповољнијој варијанти педесет хиљада динара. А ту исту „страшну" казну ризикује још једном, ако одлучи да буде „истрајан" па да ни по налогу Повереника за информације, по закону обавезујућем, не скине ознаку тајности и податак стави на увид јавности. Затвор, наравно, не ризикује уопште.

Не знам да ли у свему овом има некакве „концепције", али и ако има, не верујем да нас она може довести до жељеног циља. Уосталом, зар ико стварно верује да се до нормалног стања у области информисања може доћи жестоким казнама за „новинаре" који дезинформишу јавност уз истовремене, неупоредиво блаже казне за „политичку елиту" која чини, мање-више, исто?Повереник за информације