Извор: "Данас"
Поводом текста „Храна за главу" (Данас, 18. август 2009)
Родољуб Шабић
Реаговање
Свој текст „Храна за главу" аутор, г-дин Гајин, почиње констатацијом „моје разумевање Предлога закона о тајности података о личности битно се разликује од ставова које је о појединим његовим одредбама изнео Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности." Та констатација је тачна, немам шта да јој додам и због тога ми је, искрено, помало жао. Наиме, не тако давно сам заједно са младим колегом и проф. др В. Водинелићем и доц. др Д. Миленковићем написао један други Предлог закона који се бавио истом материјом. Тада никакве разлике у погледу ограничавања законом утврђених овлашћења Повереника за информације и Омбудсмана између нас нису постојале. Тада смо били сагласни и у погледу потребе постојања других механизама, односно државних органа који би под контролом Владе и Парламента такође надзирали ову сферу. Заједнички смо делили задовољство због тога што је тај Предлог закона подржала Коалиција НВО за слободу приступа информацијама, комплетна стручна јавност и на крају, и више хиљада грађана који су својим потписима омогућили да он постане и формалан предлог, достављен Народној скупштини. Од ставова који су нам тада били заједнички ја ни данас нисам одступио, млади колега, очито, јесте.
Пуно је ствари поменуо колега Гајин. Са некима се слажем, са добрим делом не. Будући да не желим да трошим превише времена и простора, за ову прилику интересантно ми је, на основу чега, млади колега одједном, на пречац тврди да „одобрење" које би Повереник убудуће требао да има да би могао да ради оно што му је посао, у ствари значи „легитимација". Без имало малициозности, мислим да не знам баш никог ко би на овај начин „превео" реч „легитимација". Иначе, не само да се реч „легитимација", која, разуме се, ни случајно није синоним за одобрење, уопште не спомиње у закону, већ тамо лепо стоји да о „одобрењу" одлучује Служба Владе, и то „решењем", што је заиста тешко довести у склад с некаквом „легитимацијом". Али, чак и под претпоставком да прихватимо да је реч о неспретној артикулацији, да су аутори заиста имали на уму легитимацију, за шта би заиста била потребна крајња беневолентност, поставља се питање - какав је смисао те одредбе. Повереник је један, бира га Народна скупштина, одлука о његовом избору објављује се у Службеном гласнику, већ има једну приватну и две службене легитимације, за шта би требало да му служи, шта би то требало да доказује „одобрењем" које, ето није одобрење, него је „легитимација"? Или је рацио „одобрења" односно „легитимације" да „потврди" однос ствари по коме ни Повереник ни било ко други не може радити оно што му је, законом утврђено као право и обавеза, ако му „надлежни" не издају „легитимацију"?
Коментар свакако заслужује и великодушна одлука младог колеге да „неуком" српском Поверенику и „истој таквој" стручној јавности понуди мало „хране за главу". С тим у вези, поновићу то и овом приликом, у целој причи са новим законом најзанимљивије су две ствари. Прва се тиче могућности да „надзирани" суспендују овлашћења „надзорника" (чл. 40. ст. 3), за шта, одговорно тврдим, не постоји преседан нигде у упоредном праву. У тексту „Јачање одумирањем", у Данасу од 14. 08. 2009. год., навео сам списак од 15, 20 држава у којима се право надзорног органа на приступ информацијама не само не ограничава, већ се управо наглашава формулацијама, као што су "без обзира на ступањ тајности..." или „државне или службене тајне неће спречити...", „право на неограничен приступ...", „без обзира на степен поверљивости..." Ако треба није никакав проблем да списак продужимо, удвостручимо или утростручимо. А пред младим колегом је далеко једноставнији задатак. Треба да наведе само једну једину земљу демократског света у којој је неком пало на памет да се поиграва са елементарним принципима управног права, дајући могућност првостепеном органу да суспендују овлашћења другостепеног.
Друга ствар је још битнија. Није проблем формално утврдити „демократске" критеријуме који дефинишу шта може бити тајна и уписати их у закон. Проблем је обезбедити да се ти критеријуми заиста остварују у пракси. У ту сврху у упоредном праву постоје различити органи под контролом Владе и Парламента, који се за разлику од Повереника и Омбудсмана не баве људским правима, већ је њихов посао да врше надзор и обезбеђују остваривање утврђених критеријума и правила о тајности. Актуелни Предлог закона међутим не предвиђа ништа слично. Напротив, он „оригинално" предвиђа да ће то код нас радити некаква „служба" Владе (чл. 87). А дефинитивно би морало бити неспорно, то је „Абецеда" организације државне власти, да никаква стручна служба нити има, нити може имати надзорна и инспекцијска овлашћења. А зар без тога прича о стварном надзору није потпуно беспредметна? Зар то решење, чак и независно од ограничавања овлашћења Повереника и Омбудсмана, уместо стварног надзора не нуди само његов привид?
У одсуству одговора на ова два питања непотребно опширно и релативно (не)коректно парафразирање мноштво разноразних одредби које с њима немају везе, није никаква „храна за главу", већ, у најбољем случају лош, практично несварљив сурогат.
