ПОВЕРЕНИК
ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА
И ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ


logo novi


ПОВЕРЕНИК
ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА
И ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ



logo novi

ПОВЕРЕНИК
ЗА ИНФОРМАЦИЈЕ ОД ЈАВНОГ ЗНАЧАЈА
И ЗАШТИТУ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ





Читај ми

Извор: "Блиц"

 

Недавно је Повереник за информације наложио да се Удружењу акционара и поверилаца компаније РК Београд достави документ са списком радника ове компаније који су, у складу са посебним закључком Владе остварили право на посебну отпремнину, с тим да се претходно изоставе подаци о личности, као што су: адреса, ЈМБГ, бр. текућег рачуна и сл. Уместо да изврши налог, Министарство економије и регионалног развоја послало је „занимљив" одговор: По решењу не можемо поступити без сагласности Републичког секретаријата за законодавство, због могућег кршења одредаба Закона о заштити података о личности и поред изузимања података о личности које сте навели, као и без сагласности Републичког јавног правобранилаштва због могућег подношења тужби суду од стране лица која би сматрала да су им права повређена.

А ми већ 5 година имамо закон у чијем 1. члану стоји: „Ради остваривања права на приступ информацијама којима располажу органи јавне власти, установљава се Повереник за информације као самосталан државни орган, независан у вршењу своје надлежности." По закону одлуке Повереника су обавезујуће, против њих није допуштена жалба, а њихово преиспитивање могуће је изузетно, под законом предвиђеним условима, само пред Врховним судом. Зато је заиста занимљива оваква брига за приватност грађана. Посебно јер је нпр. изостала када је Агенција за приватизацију (над којом министарство врши надзор) објављивала у медијима податке више хиљада грађана. А поготово је занимљива идеја да се приватност грађана „одлучно" штити чак и од налога Повереника, чији посао је да је штити, а чији налози су, по Закону о заштити података о личности, и у тој области обавезујући.

О чему говори, са становишта елементарних правних принципа, невероватна „правна" аргументација којом се одбија извршење по закону обавезујућег налога надлежног органа? Могла би, наравно, да говори о много чему. А чак и у најбољем случају говори о потреби да се са далеко више реализма односимо према већ фамозној, некима омиљеној, тези о нашим „високим административним капацитетима".