Извор: "Блиц"

Недавно је објављен Глобални барометар корупције, резултат истраживања Галуп Интернационала о стању корупције у 69 земаља света. И он, нажалост, као и ауторитативнији, крајем прошле године објављени Глобални индекс перцепције корупције Транспаренси Интернационал, указује на стагнацију у борби против корупције код нас.

Будући да је „у последње време" доста урађено на усвајању разних докумената, закона или међународних конвенција, који треба да буду нормативни основ за антикорупцијско деловање, овај поновљени импулс треба схватити као упозорење на то да тежиште борбе против корупције мора бити у реалном, а не у нормативном свету. Чињеница да и перцепција наших грађана и перцепција  међународног окружења говори о стагнацији у борби против корупције, захтева предузимање реалних, посебно превентивних, антикорупцијских мера.

Зато треба подићи на ниво принципа, учинити неспорном обавезу да се јавности стављају на располагање информације које се тичу располагањима јавним новцем и јавним ресурсима. То је, уз услов да постоји политичка воља, релативно лако применљив, нимало скуп, а што потврђује искуство других, врло ефикасан лек против корупције.

И органи гоњења би убудуће требали да, као индикативним, посвећују више пажње случајевима незаконитог ускраћивања информација од јавног значаја. Као Повереник суочио сам се са много примера, као што су били ЈП „Путеви Србије" („друмска мафија", и вишемилионски „пробој буџета") и ЈП „Железнице Србије" (набавка „шарених композиција" и др.) или као што је тренутно НИС (огромна дубиоза у пословању), који говоре да се често, готово по правилу, иза маркантнијих проблема у комуникацији са јавношћу крију далеко озбиљнији проблеми у виду нерационалног или незаконитог трошења јавних средстава, злоупотреба и, наравно, корупције.

Само значајно повећање транспарентности у раду органа власти и јавних предузећа може нас довести у активну антикорупцијску позицију, омогућити да овакве случајеве предупредимо и спречимо, уместо да се бавимо њиховим последицама.