Извор: "Политика"

Шабић: Иза тајности крију се криминал и неспособност - Цвијан: Највеће тајне под ембаргом до 60 година

Док Републичко јавно тужилаштво утврђује ко је новинарима одао државну тајну о преговорима са САД о решавању случаја Миладина Ковачевића, коме је конзулат Србије у Њујорку омогућио бекство издавањем новог пасоша пошто му је тамошњи суд због истраге одузео путну исправу, многи се питају да ли је ознака тајности са правом стављена на документ који предвиђа посебна издвајања из буџета, односно трошење новца пореских обвезника. О класификацији тајних података и новом закону који ће регулисати ову материју за „Политику" говоре повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић и генерални секретар председника Републике Србије мр Владимир Цвијан.

Политика: Да ли податак да влада покушава да реши случај Ковачевић исплатом одређене своте, по вашем мишљењу, треба да буде тајна или не и зашто? Ако се евентуални кривац пронађе, каква би казна по важећим прописима могла да га снађе?

Шабић: Свака влада може да стави ембарго на информације на преговоре које води ако процењује да би то утицало на ток преговора. Није спорно да такве ситуације постоје, а у конкретном случају не знам, нити ћу да се бавим спекулацијама. А шта ако је то тражила друга страна? Шта бисте ви урадили у том случају? Мени се допада што кажу да је то само временски ограничено и да ће народ знати шта је било и колико је коштало. Што се казне тиче, за одавање државне тајне предвиђена је казна до 10, па и више година, а за службену до пет година затвора.

Цвијан: Оно што је у конкретном случају влада урадила апсолутно је у складу са законом и испоштовала је прописе. Казне такође постоје и за одавање државне тајне до 10 година. Дакле, влада има законом прописану могућност да одређене податке проглашава за тајне.

Политика: Да ли ће, када се донесе нови закон, ствари битно да се промене и да ли ће овакве ситуације бити могуће?

Шабић: Немојмо се везивати само за тај случај, могао бих навести много примера где ће се ситуација променити доношењем новог закона.

Цвијан: Јако много докумената је протеклих година проглашавано за тајне, бог зна зашто. Питање је да ли је било злоупотреба или можда погрешних процена оног ко је стављао ознаке поверљивости. Нови закон ће у прелазним и завршним одредбама предвидети чешљање информација. Све тајне у одређеном року мораће да се пречешљају и да се види да ли има потребе да остану тајне и убудуће. Не значи да је закон који будемо донели неки магични штапић који ће све да реши. Наравно, када тај закон буде донет многи други ће морати да се прилагођавају, за почетак мораћемо да мењамо Кривични закон јер више нећемо имати државну, службену, војну и друге тајне већ - једну. Овај закон неће се мешати, рецимо, у питање свештеничке или адвокатске тајне коју регулишу други закони. У прелазним и завршним одредбама биће утврђен рок у коме ће сви ти други закони да се усагласе.

Политика: Шта је суштина тог закона?

Шабић: То је комплементаран закон без кога је квалитетна примена права на приступ информацијама тешко остварива и у сваком случају конфликтна. Није добро да Србија буде међу последњим земљама које немају такав закон. Озбиљне су последице што немамо један чврст оквир за легитимно ограничавање права јавности да зна и одговора шта може бити тајна, ко може да је уводи, на који рок, под којим условима и уз какво образложење и ко то контролише, ко даје сертификате људима који баратају са таквим информацијама, ко проверава личне и стручне квалитете људи за приступ одређеној врсти информација, дакле све што можете наћи у савременим законима. Тренутно имамо озбиљан хаос, конгломерат више стотине прописа, махом подзаконских. Неки су из социјалистичких и Милошевићевог времена, а неки датирају и из Титовог времена. То је шума у којој доминира провизоријум, без чврстог ослонца. С једне стране, имате проблем да свако по свом нахођењу, па и из интереса који нису легитимни, може нешто да прогласи за тајну а да се иза тога крије лична неспособност, злоупотребе, чак и криминал и корупција. Као повереник за информације суочавао сам се са таквим ситуацијама. С друге стране, постоје ситуација када држава, да би одрадила неки посао и заштитила неки интерес, бар на одређено време мора да ограничи јавност у приступу информацијама. Зато је потребно да створимо систем у коме је потпуно јасно ко на легитиман начин и под којим условима може да ограничава јавност, како се у таквим околностима остварује приступ и који круг државних функционера има право да приступи таквим информацијама, ко од грађана и под којим условима може приступити таквим информацијама.

Цвијан: У овом тренутку имамо око 400 углавном подзаконских аката који регулишу класификацију и заштиту тајних података, а само Закон о одбрани помиње дефиницију тајних података. Истина је да постоје документи о тајности из времена Тита који се још примењују. Доношење овог закона важно је због беле шенгенске листе, то је један од захтева ЕУ, а потребан је и због међународне сарадње у домену система безбедности. Било каква размена тајних података између страних служби безбедности или војних институција и организација немогућа је без оваквог закона. Постојање толиког броја прописа, подзаконских аката у овом моменту доводи до тога да је тешко одредити који су критеријуми, ко је надлежан да нешто прогласи за тајну, ко проверава да ли је класификација адекватна и када се ознака поверљивости скида. Не бих се до краја сложио с тиме да је сада могуће да људи по сопственој вољи процењују шта је тајна а шта није. Ипак постоје критеријуми, само је тешко доћи до њих. У нашем систему постоји више врста тајности, па имамо и војну, службену, државну, скупштинску, владину тајну... То је супротно међународним стандардима. Идеја овог закона јесте да се уведе једна врста тајности па тако нацрт закона који пишемо зове се закон о заштити тајних података. Дакле, није битно да ли је војна или државна, већ да постоји једна тајна која се ставља на податке од интереса за Републику Србију и да јавности ти подаци не буду доступни из одређених разлога и по врло прецизним критеријумима. Законом могу да се дефинишу нивои тајности као што су „top secret", „secret", „confidentаl" ili „restricted". Општи принцип у свим државама је да постоје подаци који нису и не смеју бити доступни јавности. Повереник функционише по принципу оправданог интереса јавности да зна, али постоји и оправдан интерес да јавност нешто и не зна. Зашто би иког из шире јавности занимао план одбране Србије, јер ако би то знала јавност - знали би и терористи. Зашто би некога занимало у које време и на ком месту погранична патрола МУП-а патролира поред границе? То не може да се зна јер то би знали и они који шверцују дрогу или се баве трговином људима. Зато на одређене информације мора да се стави рампа .

Политика: Да ли ће БИА, ВБА, МУП и друге државне институције, свака за себе, одређивати шта је тајна?

Цвијан: Радна група која ради на овом закону сачињена је од представника државних органа који су највише заинтересовани као што су МУП, БИА, војне службе, Министарство одбране, али и од представника цивилног сектора, а међу њима је и представник повереника за информације и заштитника грађана. Проучили смо све досадашње нацрте и сва упоредна искуства и критеријуми ко означава тајну и којим степеном тајности биће одређени законом. Само у једној мери то ће бити одређено и подзаконским актом, а то ће доносити влада, односно одређивати ближе критеријуме који се мењају сваке године у зависности од безбедносних оптерећења које земља има. Али нико неће моћи провизорно, па ни БИА, да на неки податак стави печат тајности и „заврши посао". То ће морати да се образложи.

Шабић: По критеријумима предвиђеним законом, државни органи и државни функционери ће у законом предвиђеним ситуацијама утврђивати статус и степен поверљивости. То није спорно, али поставља се питање ко то контролише, да ли и онај ко даје статус тајне бива контролисан, да ли и то неко преиспитује. Хипотетички говорећи, статус тајне могу да ставим и на јеловник, и то сам у својој пракси виђао - строго поверљив јеловник. Али иза тога мора да стоји и легитимно утврђен интерес који претеже над правом јавности да зна. До сада је било битно да погледаш да ли на документу постоји штамбиљ „строго поверљиво", а сада је реч о томе да се у сваком тренутку то преиспитује. Питање је да ли су до јуче крајње поверљиве информације такве и данас. Док гоните злочинца свака информација о његовом кретању и мрежи јатака је супертајна, али кад га откријете то није више тајна таквог степена. Зато је потребно створити механизам који ће оног ко је информацији дао статус тајне натерати да провери да ли такав статус треба да стоји и даље.

Цвијан: Један од принципа је да свака тајна може да траје одређен број година. За највиши ниво тајности рок ће бити 30 година, за нижи 15, за „confidentаl" пет, a „restricted" две године уз могућност да се само једном и само за толико година продужи . Подаци о атентату на Кенедија су тајна 75 година са могућношћу да рок важења буде продужен, а по нашем нацрту закона максималан период за највеће тајне биће 60 година, што је међународни стандард. Наравно да ће бити уведен и принцип да се периодично, на одређен број година, провери да ли има потребе да неки податак и даље буде тајна. То се у жаргону зове чешљање података.

Политика: Да ли би број легално прислушкиваних на годишњем нивоу и из угла новог закона био проглашен тајном?

Цвијан: Оно што би могло бити проглашено за тајну јесте то кога прислушкујете и логично је да то буде тајна.

Политика: Да ли ће повереник и омбудсман имати увид у сва документа са ознаком тајне по новом закону?.

Цвијан: Апсолутно не. Неки подаци се размењују на основу споразума са другим службама безбедности или међународним организацијама и то по међународним уговорима. Међународни говори по Уставу имају примат над домаћим правом. Ако у таквом уговору пише да податак може да види тај министар или неко друго, а не пише и повереник, онда не може. Ако је домаћа тајна, закон ће бити максимално отворен да они који врше контролу могу да виде податке који су предложени као тајни. Али и данас стављање ознаке службене тајне, да би се рецимо прикрило кривично дело, само по себи је кривично дело по Кривичном законику. Није ни до сада било могуће да свако може да удари штамбиљ.

Шабић: Али је проблем што то нико не контролише, ја сам наилазио на такве ситуације... 

Марија Петрић - Бранка Малиш