Извор Данас

Какве ће бити уставне гаранције права на слободни приступ информацијама од јавног значаја

Препреке и у новом уставу?

Београд - Прва искуства у примени Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја указују на то да се јавне службе и институције тешко и споро привикавају на поштовање тих норми. Често изостаје њихов одговор, чак и у форми одбијања захтева на Закону основаним разлозима. Повереник за информације од јавног значаја у Србији Родољуб Шабић најавио је да ће о тим случајевима обавестити Министарство културе у чијој је надлежности подношење прекршајних пријава, односно надзор над спровођењем Закона. Казне за игнорисање захтева су до 50 хиљада динара.

Иницијатива младих за људска права поднела је већ седам захтева за покретање прекршајног поступка због ускраћивања одговора. Најпознатији је поступак против Безбедносно-информативне агенције која, као и Влада Србије, више од месец дана одбија да поступи по одлукама Врховног суда Србије и повереника и достави Иницијативи одговор на питање о броју прислушкиваних грађана у 2005. Ово је најгрубљи пример бахатог игнорисања Закона, а о захтеве Иницијативе оглушили су се, између осталих, и Министарство за капиталне инвестиције, МУП Србије у Републичка радиодифузна агенција.

Уставна гаранција постојала је у Повељи о људским и мањинским правима, али је престала да постоји кад и Државна заједница СЦГ. У новом уставу Србије требало би да се нађе гаранција за остваривање овог права у складу са међународним стандардима. У усклађеном делу нацрта новог устава чију верзију састављају Влада Србије и експертски тим председника Републике усаглашена су, према информацијама којима располаже повереник Шабић два члана којима се регулише право на слободни приступ информацијама од јавног значаја, односно, како су то заједнички формулисали експерти, "право на обавештеност".

Повереник Шабић сматра да се усвајањем одредби о праву на слободан приступ информацијама, понуђених нацртом устава који је урадила Влада Србије, довело у питање и оно што је у овој области већ постигнуто. У обраћању скупштинском Одбору за уставна питања он наглашава да би се усвајањем чланова који регулишу "право на обавештеност" смањио обим права на приступ информацијама садржан у Закону и Препоруци Комитета министара Савета Европе Р(2002)2.

Члан 51 у усаглашеном тексту носи назив "Право на обавештеност", а гласи: "Свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о питањима од јавног значаја и средства јавног обавештавања су дужна да то право и поштују. Државни органи и имаоци јавних овлашћења нису дужни да јавности учине доступним једино обавештења која су проглашена државном или службеном тајном."

- Већ сам назив "Право на обавештеност" је неадекватан. Он је флуидан и непрецизан. Право на слободан приступ информацијама подразумева много више од апстрактне обавештености. Оно, рецимо, подразумева непосредан увид у конкретан документ, као и добијање копије. Такво решење произлази из садржине одредби апсолутно релевантне Препоруке Р(2002)2 Комитета министара Савета Европе - каже Шабић за Данас.

Симптоматично је да би се, у случају усвајања овог члана, највишим правним актом средствима информисања дала обавеза, а да се, када је реч о државним органима и другим "имаоцима" информација, прописује само, условно речено, заштитна мера, односно шта и када не морају. Све то у држави у којој су дебеовци и полицајци изнад Врховног суда, у којој од Министарства за капиталне инвестиције не може да се добије ни податак о трошковима обнове инфраструктуре на југу Србије, док Републичка радиодифузна агенција неће да пружи информације о конкурсу за доделу фреквенција.

Саговорник Данаса истиче да формулација "средства обавештавања су дужна да то право поштују" делује готово неозбиљно и да је неко "још дужнији".

- Прави корелатив права на приступ информацијама је обавеза власти и то треба изричито предвидети. Још више критике заслужује опредељење да се приступ јавности ограничи формулацијом "обавештења која су проглашена државном или службеном тајном". Не само због непрецизности, јер нема обавештења која су проглашена тајном, већ евентуално таквих података, односно информација. Али важније је то што се као основ за ограничење јавности узимају формалне, а не суштинске чињенице. Дакле, довољно је да се неки податак "прогласи" тајним и да аутоматски буде недоступан јавности. И међународни документи и упоредна пракса инсистирају на суштинским, садржинским елементима. Значи, за ограничење приступа јавности није довољан само формалан статус тајне, већ је потребно да се тајном, у сваком конкретном случају, штити неки други друштвени, у том тренутку претежан интерес. Код нас се, нажалост, недопустиво често дешава обрнуто - наглашава Шабић.

Он истиче да Србија мора да добије "прецизну и недвосмислену уставну гаранцију права на слободан приступ информацијама у поседу органа власти".

- Одговарајућом уставном одредбом то право, као људско право, треба изричито зајамчити свима и предвидети да се евентуална ограничења, кад је то неопходно, могу утврдити једино законом - закључује повереник Шабић. Бојан Тончић