Извор: Политика
ТРАНЗИЦИЈА И ПОВЕРЕЊЕ ГРАÐАНА У СИСТЕМ
Удружење песимиста
„Политичка елита” то неће или не може, зато цивилни сектор, медији, синдикати и, нарочито и пре свега, сами грађани морају да зауставе растућу апатију. Треба научити оно што су многи научили пре нас, а то је да слобода и демократија нису ствари задате саме по себи и да не падају с неба.
На маргинама сјајне књиге Ернста Касирера „Мит о држави”, у једној фусноти, налази се, поред осталог, и занимљива анегдота. У ствари, реч је о истинитом догађају, разговору једног америчког професора и немачког бакалина, чију садржину је, крајем 30-их година прошлог века, објавио универзитетски лист „Yале Университy Пресс”. Повод за разговор био је долазак национал-социјалиста на власт у Немачкој, дакле рушење демократског система Вајмарске републике и успостављање тоталитарног, нацистичког. Професор је говорио о значају слободе, о осећању да је напуштање демократских слобода заправо одрицање од нечега непроцењиво вредног, на шта му је бакалин одговорио: „Али, Ви уопште ништа не схватате. Пре смо морали да се бринемо око избора, странака, резултата гласања, овог или оног. Били смо одговорни. Сада више нисмо. Сада смо слободни.”
У годинама које су уследиле и Немачка и цео свет платили су застрашујућу цену оваквог схватања слободе. Данас, на срећу, слиèна схватања не могу имати тако трагиèне последице. Ипак, сасвим је сигурно да не могу ни донети ништа добро. Зато би за свако друштво, посебно за друштво у транзицији, требало да је веома важно да на одговарајући начин реагује на импулсе који указују на то да се повећава број грађана, који у условима растућих проблема и тешкоћа, јесу или могу постати спремни да одсуство одговорности доживе као слободу.
Разуме се, не треба под таквим импулсима подразумевати само очигледне, на први поглед препознатљиве трендове и појаве. Довољно је да се ради о стварима које су индикативне. У том контексту занимљиви су резултати неких истраживања нашег јавног мњења. Јер, иако је вредност резултата многих од тих истраживања често никаква или мала, а осталих релативна, ипак, бар у случају ових других, ни највећи скептици не могу доводити у питање да су, у најмању руку, индикативни.
Једно, недавно окончано, истраживање јавног мњења које је спровео Цесид, бавило се, уз остало, спремношћу грађана да изађу на евентуалне парламентарне изборе. Ако се Цесиду може веровати, а више пута је показао да је тако, тек нешто око 2,6 милиона грађана спремно је да на такве изборе изађе. Додуше још отприлике један милион не искључује такву могућност. Али, чак и под, мало вероватном, претпоставком да већина њих изађе, биће то осетно мање од око 3,8 милиона који су излазили на парламентарне изборе у децембру 2000. и 2003, а, наравно, неупоредиво мање од оних готово 4,8 милиона са септембарских избора 2000.
Позната међународна организација Транспаренси интернешенел је у свом најновијем истраживању, посвећеном перцепцији корупције, обухватила и нашу земљу. Радило се о перцепцији нивоа корупције у очима пословних људи, аналитичара ризика и теоретичара у распону од десет (земље чисте од корупције) до нула (тешко корумпиране земље). Било је обухваћено 146 земаља. Разуме се, забрињавајуће је што је наш коефицијент низак – 2,7. Забрињавајуће је и то што смо негде на деоби високог 97–101 места. Ипак, добро је знати да годишње оцене које од 2000. добијамо у оквиру овог истраживања показују одређен позитиван тренд. Тај тренд је регистрован и у најновијем истраживању, чији су резултати објављени 18. октобра. Али, утолико пре треба да брине то што паралелна истраживања показују висок ниво песимизма обичних грађана у односу на могућност да ствари заиста крену у бољем правцу.
Резултати истраживања јавног мњења чији предмет је било поверење грађана у институције система (Цесид), указали су на неке, благо речено, забрињавајуће податке. Јер шта друго рећи, на пример, за податак да уз генерално низак ниво поверења у све институције система, само око четири одсто грађана има поверење у Народну скупштину.
Више истраживања јавног мњења и различитих облика мониторинга примене појединих транзиционих закона (Транспарентност Србија, Цесид, Јуком, Иницијатива младих за људска права итд.) понудили су резултате који дају повода за закључак да изразито мали проценат грађана конзумира права стечена новим транзиционим законима (Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, Закон о јавном информисању, Закон о спречавању сукоба интереса, итд.). Једно од наведених истраживања показало је, рецимо, да више од 80 одсто грађана препознаје вредност идеја које су у основи Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, али да свега 30 процената зна да већ имамо такав закон, а само нешто више од осам одсто је спремно да се користи правима које овај пропис јемчи.
Резултати наведених, али и других истраживања указују, дакле, на низак ниво поверења у институције, песимизам у односу на могућност сузбијања корупције, неспремност за коришћење нових права, склоност ка изборној апстиненцији. У којој мери је то индикативно? О чему то говори?
Врло је индикативно, а говори о растућој друштвеној апатији, дакле, о нечем што нико, а посебно субјекти транзиционог друштва, индивидуални или колективни, не би смели игнорисати. Успешно вођење процеса транзиције захтева ангажовање друштвених потенцијала у максимално могућем обиму. Захтева, дакле, висок степен активизма, а не апатију која, наравно, битно смањује шансе да се процес транзиције одвија не само како би волели, него чак ни како би реално било могуће.
„Политичка елита” то неће или не може, зато цивилни сектор, медији, синдикати и, нарочито и пре свега, сами грађани морају да зауставе растућу апатију. Треба научити оно што су многи научили пре нас, а то је да слобода и демократија нису ствари задате саме по себи и да не падају с неба. Да их нико не поклања. Онај ко жели да их има, мора да их направи.
Родољуб Шабић
Повереник за информације од јавног значаја у Републици Србији
