Извор: Политика

Рехабилитација жртава политичког терора

Како без досијеа

Био би цинизам да невине жртве политичког терора, незаслужено гурнуте у друштво људи који су заиста били злочинци и непријатељи земље и народа, још и рехабилитујемо у друштву тих људи

Парламентарна скупштина Савета Европе је још на свом 23. заседању 1996. године, усвојила Резолуцију о мерама за разградњу наслеђа бивших комунистичких тоталитарних система. Тачка 9. овог документа гласи: „Парламентарна скупштина поздравља стављање досијеа тајних служби на увид јавности у неким бившим комунистичким земљама. Она позива све земље да заинтересованима, на њихов захтев, омогући увид у досијеа која су о њима водиле некадашње тајне службе.”    

Велика већина некадашњих социјалистичких држава (готово све) одазвала се овом апелу Савета Европе. Нису све то учиниле на исти начин. Неке су то извеле до краја консеквентно, чак радикално, друге много „мекше”. Ипак, све су нешто предузеле. Наша земља, нажалост, није.

Неспремност за решавање проблема тајних досијеа, из угла жељеног, успешног тока демократске транзиције, представља, без сумње, озбиљан проблем. Некад та неспремност делује потпуно ирационално, јер може озбиљно довести у питање очекиване, корисне резултате тих активности.

Управо ових дана актуелна је једна таква активност. Ради се о започетом процесу судске рехабилитације жртава политичког и идеолошког терора. Неопходне правне претпоставке за почетак овог процеса створене су у априлу ове године када је Народна скупштина Републике Србије усвојила Закон о рехабилитацији. Тим законом створена је могућност да свако заинтересован поднесе захтев за рехабилитацију лица која су, из политичких или идеолошких разлога, без судске или административне одлуке, или уз такву одлуку, лишена живота, слободе или неког другог права.

Ових дана јавност је коначно обавештена да су неки судови донели прве одлуке о рехабилитацији жртава политичког терора.

Вредност рехабилитације, у чијој основи су идеје правде и истине, не може се доводити у питање. Управо зато, не смеју се ни потценити ни искључити проблеми у вези са утврђивањем истине. Некада је она очигледна, али некада је за њено објективно сагледавање потребно прибавити веома много информација. А кад је реч о информацијама од значаја за жртве политичког терора, највише их се, без конкуренције, налази управо у досијеима из архива тајних служби. У том контексту, чињеница да су ти досијеи још увек затворени и практично недоступни, делује заиста апсурдно.

Помињање овог апсурда подсећа на један други апсурд, на нешто што је често било карактеристично за методологију егзекутора „револуционарне правде”. Реч је о маниру да се жртве политичког терора „третирају” истовремено са правим квислинзима или злочинцима. Последица тога су, на пример, спискови стрељаних на којима су имена невиних људи измешана са именима злочинаца.

То да људи трпе, да буду жртве, само због својих другачијих политичких или идеолошких опредељења – вређа саму идеју правде, то је тешка неправда. А, кад су, при том, присиљени да незаслужене санкције подносе у кругу правих издајника и злочинаца, неправда поприма и ноту ружног, застрашујућег цинизма.

Још гори цинизам био би да невине жртве политичког терора, незаслужено гурнуте у друштво људи који су заиста били злочинци и непријатељи своје земље и народа, још и рехабилитујемо у друштву са некима од тих људи. То је нешто што неспорно треба спречити, али што се, све док се мистификују досијеи из архива тајних служби, никако не може искључити. Разуме се, логично је претпоставити да ће службе које још увек контролишу ова досијеа сарађивати са судовима. Али, непријатна искуства са злоупотребама ових служби говоре да обим и интензитет те сарадње не треба препустити њиховој доброј вољи.

Наравно, проблем утврђивања истине у поступку рехабилитације жртава политичког терора није једини разлог за битно другачији приступ третману досијеа тајних служби. У прилог отварању ових досијеа говоре нпр. и потреба затварања многобројних болних питања из прошлости, неопходност изградње новог, демократског система вредности, елементарна, цивилизацијска потреба друштва да се документи који сведоче о једној фази наше историје обраде научно, архиварски, стручно, и још много шта.

Због тога је важно да се подсетимо на то да се ове године навршила деценија од усвајања наведене Резолуције Парламентарне скупштине Савета Европе. И шест година од пада ауторитарног режима код нас. И три године од пријема наше земље у Савет Европе. Сваки од ових „јубилеја” требало би да доживљавамо као озбиљно упозорење да је крајње време да, доношењем одговарајућег закона о поступању са досијеима тајних служби, учинимо нешто заиста важно и за даљу демократску транзицију наше земље и за њен углед у међународним односима.

Повереник за информације

Родољуб Шабић