Извор: Данас

Да ли је одлука Повереника за информације постала међународни преседан

БИА није поступила по решењу

Пре тачно годину дана, као Повереник за информације од јавног значаја, потписао сам једно решење које је привукло пажњу јавности. Реч је о решењу којим је Безбедносно-информативној агенцији наложено да невладиној организацији Иницијатива младих за људска права, која је то тражила, пружи информацију о броју људи прислушкиваних у 2005. години.

Иницијатива младих за људска права се, у складу са законом, претходно захтевом обратила Безбедносно-информативној агенцији. Агенција, која је по закону била дужна да најдоцније у року од 15 дана или да тражиоцу тражену информацију или на законит начин одбије захтев, није то учинила. Одбијање захтева на законит начин подразумевало је доношење посебног решења, у коме би били наведени законски разлози, образложење и поука о правном леку. Агенција је кратким неформалним дописом обавестила тражиоца да није у могућности да одговори на захтев, јер је тако нешто у супротности са чланом 9. став 5. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Тај допис није, у складу с овим законом, потписао директор или за то посебно овлашћено лице, већ треће лице.

Наравно, на први поглед је било јасно да је Агенција игнорисала практично све одредбе закона којима је уређено поступање по захтеву за приступ информацијама. Ипак, разуме се, од процедуралних питања било је много занимљивије, да ли је позивање БИА на поменуту законску одредбу било оправдано. А, одредба поменутог члана 9, став 5. једна је од одредаба закона која даје могућност за ограничење приступа информацијама и која, поред осталог, предвиђа да орган власти неће тражиоцу дати информацију ако би тиме "учинио доступним информацију или документ за коју је прописом или службеним актом заснованим на закону одређено да се чува као државна, службена, пословна или друга тајна, односно који је доступан само одређеном кругу лица, а због чијег би одавања могле наступити тешке правне или друге последице по интересе заштићене законом који претежу над интересом за приступ информацији".

Сходно томе, поред услова да се ради о информацији или документу за који је одређено да се чува као државна, службена, пословна или друга тајна, за ограничење приступа јавности закон захтева и други наведени услов, тај да би због одавања информације могле наступити тешке правне или друге последице.

Нашавши да је очигледно да, због тога што ће прост, сумаран број људи у односу на које је примењена једна законом предвиђена мера, бити учињен јавним, не може наступити никаква, а поготово не тешка штетна последица, нашао сам да је жалба основана и донео поменуто решење. Уз то, имао сам на уму да би спремност БИА да објави овај податак имала терапеутско дејство у односу на нашу јавност која још увек носи трагове трауматичних искустава са злоупотребама тајних служби.

Према члану 28. Закона о слободном приступу информацијама, решења Повереника су обавезујућа, а у случају потребе њихово извршење обезбеђује Влада Србије. Ипак, БИА није поступила по решењу, а Влада Србије није, на захтев Иницијативе младих, обезбедила извршење. У међувремену, Врховни суд Србије одбацио је тужбу коју је против решења повереника БИА поднела. Ствар је ту стала, а друге нове занимљивости полако су је потискивале у заборав.

Ипак, ствар је недавно поново актуелизована нечим што се догодило у суседној Црној Гори. Тамо је пре пар месеци Управни суд, по тужби Мреже за афирмацију невладиног сектора (МАНС), поништио решење Агенције за националну безбедност (АНБ) о одбијању захтева да се учини јавним податак о броју прислушкиваних у 2005. години. За нас у Србији могло је бити интересантно то да се МАНС у судском поступку позивао и на чињеницу да је у Србији повереник за информације у идентичној ситуацији наложио да се информације дају тражиоцу, као и да је тужбу БИА против те одлуке повереника Врховни суд Србије одбацио. Управни суд Црне Горе није се тада одлучио да суди у спору "пуне јурисдикције" и није мериторно, до краја, решио ствар. Али је поништио решење као незаконито, јер "није доказано да би по интересе националне безбедности обелодањивањем информација настала штета знатно већа од јавног интереса за њеним објављивањем" и наложио АНБ да донесе ново решење.

Разуме се да је и за нас било занимљиво какав ће бити исход. Наиме, један од претпостављених исхода могао је имати за последицу необичан куриозитет. Одлука српског повереника могла је постати "преседан" у међународним релацијама, а да претходно у домаћој држави није извршена. Било би стварно изузетно тешко наћи сличан пример, и зато сам с интересовањем очекивао тај исход.

А, исход је то да је, ових дана, АНБ учинила јавним, односно МАНС-у доставила податак да је у Црној Гори у току 2005. године прислушкивано 45 људи и да је још 5 људи тајно праћено.

Не знам колико је за Црногорце била занимљива одлука српског повереника и у којој мери је она стварно утицала на формирање става који је определио коначни исход. Али, то што се догодило у Црној Гори за нас свакако јесте занимљиво. Не због тога што ће, или неће, утицати на извршење одлуке повереника, већ због других још важнијих ствари. Прво, јер је тај догађај објективно ново, важно искуство у афирмацији слободе приступа информацијама и учешћу јавности у цивилној контроли тајних служби и друго, јер ће искуствено потвдити да се због тога, сасвим сигурно, неће догодити ништа страшно по националну безбедност. Та искуства, без сумње, пре или касније и нама ће бити корисна. Аутор је повереник за информације