Извор: Данас

Значај резолуције Савета безбедности о заштити новинара у рату

Убиства због страха од јавности

Недавно су неке, у светским релацијама познате новинарске асоцијације, као што су Међународна организација за слободу штампе, Светска асоцијација новинара и Репортери без граница, сасвим заслужено, одале посебно јавно признање Филипу Дуст-Блазију, француском министру спољних послова и дипломатији којом руководи.

Чак ни као куртоазна, оваква признања не добијају се ни често ни лако, а да би се стварно заслужила потребно је учинити нешто заиста вредно. У овом случају, без икакве сумње, признање јесте заслужено. Разлог за то је Резолуција Савета безбедности Уједињених нација 1738 о заштити новинара у ратом захваћеним подручјима. И само као иницијатор, Француска сасвим заслужује признање. А њен допринос не своди се само на иницијативу, јер је чињеничну подлогу за усвајање резолуције представљао извештај о ризицима којима су изложени новинари кад извештавају са ратом захваћених подручја, чији аутори су били такође француски званичници Пијер Лелуш и Франсоа Лонкл, посланици у француском Парламенту.

Садржина овог извештаја представља крајње озбиљно упозорење на различите ризике и опасности са којима се суочавају новинари. Она говори о претњама, шиканирању, угрожавању сигурности, али и о најбруталнијим злочинима. Трагични податак да је само у току претходне године убијено 110 новинара, а у току последње деценије више стотина, на драматичан начин указује на димензије опасности са којима се новинари свакодневно суочавају. Добро је, и важно, што су овакви подаци навели највећу међународну организацију да на потпуно формалан начин упозори све државе света на обавезе које према ратним извештачима имају по међународном праву.

Међутим, порука која је тако упућена нужно подсећа и на то да новинари нису жртве само у рату. Они су и у миру изложени и најтежим злочинима. Ана Политковскаја у Москви, Ђилермо Кано у Боготи, Тео Ван Гог у Амстердаму, Вероника Черкасова у Минску, Жак Рош у Порт о Пренсу, Мохамед Таха у Картуму, Густаво Габало у Меделину, само су најпознатији. Као и стотине других широм света, нису били ратни извештачи, али јесу били новинари и управо због тога су убијени. Оно што се њима догодило говори о феномену који је, ако се то уопште сме рећи, ружнији и страшнији од оног који је био предмет Резолуције Савета безбедности.

Смрт ратног извештача је веома често ствар трагичног случаја, случајна последица размене ватре између сукобљених страна. Међународни Комитет за заштиту новинара, рецимо, оцењује да је у Ираку, у коме је погинуло више десетина новинара, намерно убијено мање од трећине. А истраживања истог комитета у вези са убиствима новинара у мирнодопским условима показују не само да иза њих по правилу стоји намера, већ да су та убиства у отприлике две трећине случајева директна одмазда за оно што су новинари истраживали, писали, објавили или приказали. Прича се ни ту не завршава, постоји још нешто крајње забрињавајуће. Ради се о томе да подаци указују на чињеницу да злочиначке активности чије су жртве новинари пролазе, безмало, некажњено. Кажу да криминалистичке статистике говоре да се у свету реши јако мали број, максимално 15 посто случајева убистава новинара. Нажалост, случајеви Славка Ћурувије, Милана Пантића, Даде Вујасиновић, Душка Јовановића показују да се и ми са ових простора сасвим уклапамо у тај катастрофално лош резултат.

Убиства новинара сведоче колико слобода мисли и изражавања, слобода штампе и медија може бити моћно средство за демократску контролу власти, за супротстављање злоупотреби и криминалу, за борбу против корупције. Спремност оних који убијају да убију то најбоље потврђује. Они то чине колико да би ућуткали оног који је слободом почео да се користи, толико и да би друге упозорили да њом не треба да се користе. Без обзира на то да ли су им мотиви "политички", "патриотски", "комерцијални", или неки други, заједнички им је страх од јавности.

Да би огромни потенцијал јавности, у транзиционој земљи, постао реална сила, није довољно само усвојити са демократским стандардима усклађене законе о информисању, радиодифузији, слободном приступу информацијама.... Треба те законе доследно применити. А поред тога, сразмерно доприносу који дају успостављању јавности, новинарима треба обезбедити адекватну заштиту од свих нелегитимних притисака. Та заштита у ширем смислу подразумева и обавезу да се злочини чије жртве су били новинари разјасне, а да починиоци злочина за њих одговарају.

Недавно је, коначно, убиство Славка Ћурувије постало и предмет третмана правосудних органа. Какве-такве шансе добиле су и правда и истина. Много је времена прошло, проток времена је сигурно учинио своје, неће бити лако. Ако прва шанса не буде могла бити искориштена, друга у сваком случају не сме бити пропуштена. Ако из било којих разлога злочинци могу бити недоступни правди, истина о трагичној смрти новинара мора бити доступна јавности. Ако се догоди и једно и друго, сигурно нећемо имати разлога за пуно задовољство, али ћемо ипак моћи бити сигурни да смо направили корак ка успостављању јавности каква постоји у развијеним демократским друштвима и каква нам је неопходна. Аутор је повереник за информације