Извор: Данас

Почетком марта објављена је информација да је Влада Србије продала Рударско-топионичарски басен Бор румунској компанији Купром. Информација није била изненађујућа, будући да су закључењу уговора о купопродаји претходили преговори који су потрајали месецима. Међутим, убрзо су се у јавности појавиле сумње у погледу тога да ли је садржина потписаног уговора у складу са условима тендера, а посебно са резултатима преговора које је купац водио са синдикатом у вези са социјалним програмом. Синдикат је од Агенције за приватизацију и надлежног министарства затражио да му се на располагање стави копија уговора. Показало се да тај захтев представља проблем. Синдикат није добио копију уговора, радикализовао је свој захтев, па су његови чланови и други грађани Бора своје незадовољство манифестовали и уличним демонстрацијама. За помоћ синдикат се обратио и поверенику за информације.

Без обзира на неке формалне, процедуралне недостатке у обраћању синдиката, ствар је подразумевала обавезу повереника да реагује. Та "неформална" реакција подразумевала је јавно изношење става да је неспорно право јавности да има све информације о овом послу, а да је сваки неспоразум с тим у вези штетан, а и разговоре са надлежним министром и директором Агенције за приватизацију. Након неких беспотребних компликација, укључујући и идеју одговорних да се право рудара на слободан приступ информацијама реализује "на кашичицу", односно тако што ће представници синдиката моћи да разгледају уговор у просторијама Агенције за приватизацију, али не и да добију копију, ствар је ипак окончана на једини нормалан начин. Запослени су добили копију уговора.

У време док пишем овај текст постаје готово извесно да Купром одустаје од куповине РТБ Бор, па цела ова ствар много губи на практичном значају. Али не и на принципијелном. Зато, заборавимо на тренутак и да имамо Закон о слободном приступу информацијама, и повереника за информације и останимо стриктно на терену приватизације. Шта значи одредба чл. 2. Закона о приватизацији која као једно од четири основна начела приватизације предвиђа "обезбеђење јавности"? Шта значи одредба чл. 41. истог закона, која изричито предвиђа да се копија уговора о приватизацији на захтев запослених мора доставити? Могу ли се ове одредбе тумачити икако друкчије осим у прилог праву тражиоца информација? Како је уопште био могућ "неспоразум" око права на слободан приступ информацијама у овом случају? Месец дана касније, крајем марта објављена је једна још важнија информација. Она да је Влада Србије доделила концесију за аутопут Хоргош - Пожега конзорцијуму ФЦЦ и Алпине. Стицајем околности и у вези са уговором којим је уређен овај посао отворио се проблем око остваривања права на слободан приступ информацијама од јавног значаја. Представници највиших органа власти у АП Војводини затражили су од надлежних копију Уговора о концесији. Показало се да и овај захтев представља проблем. Надлежно министарство није дало тражену копију, па ће председник Скупштине Војводине, као што је најавио, вероватно тражити заштиту права од повереника за информације. Ако тако буде, повереник ће бити обавезан да поступа у складу са Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја. А до тада, и у вези с овим случајем могли бисмо апстраховати да имамо овај закон и повереника за информације, остати стриктно на терену концесија и подсетити се на неке одредбе Закона о концесијама.

Према том закону одлуку о додели концесије Влада доноси на основу извештаја тендерске комисије (коју формира надлежно министарство) о спроведеном јавном тендеру са образложеним предлогом о избору понуђача и најбоље понуде. Чланом 16. истог закона изричито је предвиђено да се, ако се предмет концесије налази на територији АП, овај извештај доставља и надлежном органу Аутономне покрајине на мишљење, а чланом 17. предвиђено је да у оваквом случају Влада доноси одлуку о додели концесије у року од 30 дана од дана када извршни орган Аутономне покрајине достави мишљење. Предвиђено је и то да је извршни орган АП дужан да мишљење достави у року од 30 дана од дана када му буде затражено, значи од дана пријема извештаја тендерске комисије. У случају да га у том року не достави, Влада доноси одлуку и без његовог мишљења. Законодавац се, дакле, у вези са концесијама чији се предмет налази на територији АП, између више могућих облика определио за један специфичан облик доношења одлуке о концесији. У управном праву то се зове "доношење акта уз претходно прибављено мишљење". То је поступак у коме учествују два органа, али за разлику од "доношења акта на основу сагласности", у овом случају орган који доноси одлуку није везан мишљењем органа који га даје. Без обзира на то, неспорно је да је дужан да га тражи, да га цени и да конкретне приговоре из мишљења испита у складу са њиховим значајем. Ако пропусти да то уради, чини битну повреду поступка и ризикује све консеквенце које из тога произилазе.

Извештај тендерске комисије није никад достављен органима АП. Ипак, оставимо по страни питање пропуста у поступку и потражимо одговор на једно друго питање. Ако је неспорно да је неко имао право да буде учесник у закључењу једног правног посла, може ли бити спорно да има право на приступ свим информацијама које се на тај посао односе?

Фамозна сентенца коју, с разлогом или без њега, приписују Јосипу Брозу, каже - "немојте се држати закона као пијан плота". Она је, са идејом да се буде духовит, критичан, циничан, ироничан или не знам шта већ, толико пута поновљена да је постало отужно поновно је чути. Још је отужније кад актуелни догађаји асоцирају баш на њу. Али само њено спомињање је прилика да се подсетимо на нешто што би требало бити неспорно. Кад је корак несигуран, стаза клизава, а снага невелика да би се стигло до циља - битно је имати нешто за шта се може придржати. Појединац може за плот, а транзиционо друштво мора за законе које доноси. И то најчвршће што може.

Аутор је повереник за информације