Извор: Данас

Поводом дилема о престанку рада Повереника за информације

“Новоизабрани састав Народне скупштине ће у току првог заседања након избора Владе ускладити са Уставом законе којима се уређују Заштитник грађана и остваривање права грађана на обавештеност, и изабрати Заштитника грађана, орган надлежан за остваривање права на обавештеност, Гувернера НБС и органе Државне ревизорске институције".

Цитирана одредба члана 5. Уставног закона привукла је доста пажње, углавном изазивајући дилеме да ли или не представља основ за престанак мандата актуелног Повереника за информације. Иако, бар из личних разлога, не потцењујем значај тог персоналног питања, ипак мислим да у вези са насталом ситуацијом постоје и друга која, због своје важности, заслужују далеко више пажње. За почетак ћу се ипак осврнути на "дилеме" о могућим начинима престанка мандата Повереника. С тим у вези, постоје три солуције. Прво, Народна скупштина може да разреши Повереника у сваком тренутку, ако оцени да несавесно и нестручно врши функцију. Друга солуција је тзв. реизбор. Трећа је да под формом "усклађивања са Уставом", престане мандат Повереника. За прву нема основа. Бар још нисам чуо да неко тврди да има. Нема основа ни за другу. Реизбор није предвиђен Законом о слободном приступу информацијама, а није како понеки кажу, ни Уставним законом. У Уставном закону пише - биће изабран Гувернер Народне банке, а не старешина органа надлежног за послове монетарне политике. Пише - биће изабран Заштитник грађана, а не орган надлежан да штити права грађана и контролише рад управе. Пише - биће изабрани органи Државне ревизијске институције, а не орган надлежан за спровођење и праћење закона о ревизији јавних средстава. Једино не пише, кратко и јасно - биће изабран Повереник за информације, већ пише: "орган надлежан за праћење остваривања права грађана на обавештеност". То није случајност, а творци норме остали су дужни одговор на питања - који и какав је то орган? Последица је то да се трећа солуција не може искључити. Могуће је да под формом "усклађивања са Уставом" престане мандат актуелног Повереника, јер ће се, што је неупоредиво битније, угасити институција Повереника за информације, односно јер ће је заменити тајанственим "органом за праћење остваривања права грађана на обавештеност". Будући да о оправданости и разлозима такве евентуалне комбинације није могуће разговарати ван контекста одредбе члана 51. Устава, добро је подсетити се да она гласи: "Свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештаван о стварима од јавног значаја и средства јавног обавештавања дужна су да то поштују. Свако има право на приступ подацима који су у поседу државних органа и организација којима су поверена јавна овлашћења, у складу са законом."

Први став бави се правом коме одговара обавеза медија. Фраза "дужни да поштују" у праву означава обавезу. Не мислим да је добро што Устав улогу медија, уместо у контекст слободе, ставља у контекст обавеза. А још је "деликатнија" идеја да неки државни орган "прати" како медији извршвају обавезе. Не знам који и какав орган и по којој процедури то треба и може да ради, али то нигде у свету није Повереник. Други став бави се правом коме одговара суштински друкчија обавеза. Обавеза власти, а не обавеза медија. Реч је о јавно препознатљивом праву, не о апстрактној "обавештености", већ о нечем врло конкретном, што у свету често зову "право на приступ документима". То није никакво флуидно, већ законом дефинисано право као и процедура по којој се остварује. Тим правом се бави Повереник. Повереник није орган који се бави праћењем стања (чак и у Закону о слободном приступу информацијама предвиђено је да надзор над применом закона врши надлежно министарство, а не Повереник). Повереник је орган чија је улога да штити права. Члан 5. Уставног закона може бити реализован и без икаквог утицаја на институцију Повереника за информације. Тако што ће се поред Повереника установити још један орган, који ће се бавити правом из првог става члана 51. Устава. Лично мислим да реализација те идеје мора да подразумева да у том телу могу "да седе" представници медија, грађана, цивилног сектора, али не и власти. Али, постоји и варијанта да се ради "усклађивања са Уставом", укине Повереник за информације и формира државни орган, који би се, ко зна како, бавио са оба права из члана 51. Устава, иако она суштински немају никакве везе. Ако би повод за то била само личност Повереника, мање је штетно (зло)употребити већину у Скупштини и сменити Повереника, без обзира како је радио свој посао. Боље то, него институцију, која је уз велике напоре постављена на ноге и почела да делује и даје резултате, претварати у нешто што је унапред осуђено на неефикасност И ако је реч о некаквом "концепту", и онда би ову варијанту као очигледно штетну, свакако требало избећи. Ако је у питању "концепт", он је дилетантски. Јер, могло се интервенисати у позицију Повереника, само не у складу са оном народном о бабама и жабама, већ у складу са трендовима у Европи чији део желимо да будемо. Треба се сетити да је у последњој студији Комисије ЕУ констатовано да заштите података о личности, код нас практично и нема. Овакво упозорење се не сме игнорисати и заиста је несхватљиво да му аутори Уставног закона нису посветили баш никакву пажњу. У експертским круговима већ постоји модел закона којим би ова материја, неодвојива од права на приступ информацијама, била регулисана. Требало би дорадити и усвојити тај модел, који иначе као механизам за заштиту права предвиђа постојећи орган - Повереника за информације и његову службу. Тако би наставили да следимо, по општој оцени ефикасан, словеначки пут, којим смо и иначе кренули усвајањем Закона о слободном приступу информацијама. Чека нас усвајање безброј закона и стварање ефикасних институција, у доцњи смо и не смемо да расипамо време. Не смемо ићи корак напред, два корака назад. Ваљда је логичније да развијамо и јачамо институције које су почеле да делују уместо да их укидамо, као и да прихватамо и развијамо решења која су нам на домак руке, уместо да расипамо време на измишљање органа какве нико нема.

Аутор је Повереник за информације