Извор: Данас

Еколошки инциденти упозоравају да је, поред репресије, неопходна боља превенција

Информације о еколошким инцидентима, као потпуно поуздана потврда неодговорног односа према највећој вредности коју имамо - животном окружењу, увек подсећају на безброј питања на које немамо праве одговоре. Будући да се као прво увек намеће питање одговорности, сигурно је занимљиво то што је, бар у случају Белог Тимока, реакција власти била за наше прилике неуобичајено брза и жустра. Фабрикама за које се сумња да је њихова производња проузроковала загађење воде привремено је забрањен рад, а против одговорних лица покренути су кривични поступци.    

Брзо и консеквентно отварање питања одговорности за загађење околине је нормална ствар или би то бар морало да буде. Али не доводећи у питање ни принципијелни ни конкретни значај кажњавања одговорних, никако не би смели занемарити ноторну истину да праве резултате у заштити сваке друштвене вредности треба тражити у системским и пре свега превентивним а мање у репресивним мерама. Полазећи од тога, тровање вода Сврљишког и Белог Тимока, Деспотовице и Јужне Мораве, мада није ни једини ни највећи, сасвим је довољно "добар" повод да се подсетимо на то да смо једна од малог броја европских земаља која још није прихватила Конвенцију о доступности информација, учешћу јавности у доношењу одлука и доступности правосуђа у вези са питањима животне средине - Архушку конвенцију.

Конвенција из Архуса утврђује три основна права на којима мора да се заснива друштво чија животна средина може бити здрава за садашње и сачувана за будуће генерације. Прво, право на слободан приступ информацијама које подразумева доступност јавности, у начелу свих података у вези са заштитом животне средине. Потом, право јавности на учешће у доношењу одлука које подразумева обавезу власти да омогући укључивање јавности у поступке доношења прописа, закона, подзаконских аката и урбанистичких планова, али и више од тога - и учешће и у процедурама у вези са одобрењем изградње инфрастуктурних објеката - аутопутева, фабрика, индустријских постројења, рибњака и сл. Коначно, право на доступност правосуђа које подразумева ефикасну правну заштиту претходна два права, укључујући и уставно правну заштиту.

Наравно, раскорак између наше стварне ситуације и оне лепше, хипотетичке која би се заснивала на принципима Архушке конвенције је сасвим очигледан. Као типична илустрација може да послужи "гужва" настала у вези са захтевом да се јавности презентира садржина Уговора о изградњи аутопута Хоргош - Пожега. Није посебно битно што конкретан захтев није био мотивисан еколошким разлозима. Јер, збрка коју је надлежно министартсво тим поводом направило, став да све информације о изградњи аутопута представљају тајну и непоступање по налогу надлежног органа (Повереника за информације) да се садржина уговора учини јавном у сваком случају потрвђују ако не доминацију, онда сигурно снажно присуство идеја које су деценијама удаљене од оних на којима се заснива Архушка конвенција.

Зато је веома важно да јавност, инсистирањем на коришћењу зајамчених права, валоризује то што смо на нормативном плану у вези са слободним приступом информацијама начинили и продоре који су на нивоу идеја из Архушке конвенције. Тако, према члану 4. нашег Закона о слободном приступу информацијама за информације о угрожавању и заштити животне средине, увек постоји оправдан интерес јавности да их зна, а искључена је могућност да се супротно доказује, а члан 16. предвиђа да орган власти иначе дужан да друге информације од јавног значаја тражиоцу да "без одлагања а најкасније у року од 15 дана" а ове информације - "у року од 48 сати". А не мање је важно то да држава, јемчећи право на слободан приступ информацијама, нужно јемчи и активну компоненту права која подразумева право јавности да тражи и добије информацију и пасивну компоненту, односно обавезу власти да информације за које постоји посебан интерес, учини јавним и онда када их нико није формално затражио.

Буквално ужасавајући сигнал за узбуну - огромна количина мртве рибе "омогућио" је јавности да сазна да је критичног дана количина амонијака у води Белог Тимока била 16 пута већа од дозвољене. Али не и да ли је претходног дана, или седам или петнаест дана или годину дана раније била "само" 3, 5 или 7 пута већа од дозвољене, односно таман толико да не убије тоне и тоне рибе. Уосталом, можемо ли уопште бити задовољни тим колико знамо о стању воде, земље и ваздуха који нас окружују? На пример, о томе да је преко 50 посто узорака воде за пиће испод допуштених стандарда, да готово ниједна од великих депонија отпада није безбедна, да не постоје постројења за прераду и складиштење опасних отпада, да је аеро загађење у многим градовима изнад дозвољене граничне вредности.

То би требало и да нас подсети на чињеницу да заштита животне средине није ствар реаговања на инцидент већ системски, изузетно тежак задатак. Задатак чија реализација превазилази потенцијале власти и тражи напор и подршку целог друштва. За тако нешто неопходно је да цела јавност има представу о димензијама и сложености проблема, што је могуће само под условом да јој се омогући најшири могући приступ информацијама о заштити животне средине. Аутор је повереник за информације