Извор: Данас

Вишемесечно натезање око концесије за аутопут Хоргош - Пожега шкоди Србији

Лични став

На уласку у једну централноамеричку републику на таблама пише: „Биенвенидос а републица банана“ - добродошли у банана републику. Поздрав би требало да подсећа на то да се земља у коју се улази, Хондурас, поноси чињеницом да је један од највећих произвођача банана на свету. Али, независно од жеља аутора, чак и управо супротно њима, код многих овај поздрав изазива далеко непријатнију асоцијацију. Јер, баш у Хондурасу је почетком прошлог века створен фамозни геополитички појам „банана република“ - пежоративна ознака за земље у којима је стање економских, политичких, правних, укупних друштвених односа, са аспекта развијеног света, инфериорно. Производњу и тржиште банана, а самим тим и целу економију ове земље, тада је контролисало неколико страних, углавном америчких компанија које су константно настојале и успевале да свој утицај шире. У лето 1910. једна од њих, Јунајтед Фрут Компани, чак је организовала обарање хондураског председника који, поштујући прописе своје земље, није хтео да јој да уступке које је захтевала. Заменила га је другим који је то спремно учинио. Јунајтед Фрут и слични су тако нашли начин да „правни поредак“ Хондураса, а касније и других латиноамеричких држава, подреде својим интересима. А успут су произвели и у међународни геополитички речник увели појам који је означавао сиромашне земље Централне и Јужне Америке, са „демократским и правним“ институцијама чија улога је искључиво декоративна, великом незапосленошћу и социјалним разликама, криминалом и корупцијом и предоминантним утицајем страних влада, али пре свега страног капитала и корпорација.

Временом је термин изгубио свој географски контекст и у извесној мери еволуирао, али је остао актуелан. Данас се пре свега односи на државе које не поштују принцип владавине права, које законе подређују разним интересима и посебно оне у којима је присутан претерано „услужан“, сервилан однос према страном капиталу.

Наша земља није произвођач банана а, без обзира на многе проблеме са којима је суочена, није и надам се никад неће бити ни „банана република“. Зато би било логично да ништа на нашим аутопутевима или у вези са њима не изазива асоцијације сличне оним хондураским. Ипак, у случају вишемесечног мучног натезања око аутопута од Хоргоша до Пожеге, није баш докраја тако. Јер, бар са становишта права на слободан приступ информацијама, оно је указало на присуство индикативног, забрињавајућег нивоа спремности да се заборави на одредбе домаћих закона, односно да се њихова примена стави у зависност од „добре воље“ страних инвеститора.

Тачка 24. 2. Уговора о концесији за аутопут Хоргош - Пожега предвиђа да су уговорне стране сагласне да ће комплетну документацију за изградњу и одржавање аутопута, дакле буквално све информације техничке, комерцијалне и финансијске природе третирати као поверљиве и да трећим лицима неће омогућити приступ тим информацијама. Овакво решење је, већ са елементарног здраворазумског аспекта, најблаже речено, занимљиво. Ваљда је и лаицима очигледно да не постоје никакви оправдани разлози за овакву поверљивост и да је бесмислено да се буквално све информације о концесији - која представља највеће актуелно располагање неким јавним ресурсом - склоне од очију јавности.

Правни аспект је још занимљивији. Прво, најважније питање је како су представници министарстава једне земље која је својим уставом и законом зајемчила право јавности на слободан приступ информацијама од јавног значаја уопште дошли на идеју да овакво нешто уговоре? Како су могли и смели да предложе или прихвате уговарање одредбе која је у очигледној супротности са поменутим уставним и законским гаранцијама? Је ли могуће да они ту супротност не виде или, још горе, да је сматрају ирелевантном?

И након што је надлежни државни орган, Повереник за информације од јавног значаја донео одлуку у поступку који је ради заштите права на слободан приступ информацијама покренула Скупштина АП Војводине, лансирају се „аргументи“ да се јавности не могу ставити на располагање информације садржане у уговору, ако на то не да сагласност страни партнер.

Начелно, није нимало спорно да се у оваквим уговорима може предвидети да су одређене информације поверљиве и да се сходно томе може ограничити приступ истим. Али, таквих информација нема много. Ту је реч пре свега о информацијама чији извор је страни партнер, информацијама које њему „припадају“, па је сходно томе оправдано да јавности буду доступне само уз његов пристанак. Као такве оне могу бити и правно заштићене на поменути начин, а и технички издвојене у посебне анексе уговора. Али, такав третман сигурно не могу имати све информације, а поготово не оне које су јавности неопходне ради оцене оправданости оваквог располагања са становишта јавних интереса.

Комерцијалним уговорима са страним компанијама ни у ком случају се не смеју и не могу дезавуисати одредбе домаћих закона. То је инвеститорима који долазе из уређених земаља врло добро познато. Уосталом, иако стидљиво, и наш предметни уговор о концесији, без обзира на енормно екстензивну поверљивост, предвиђа да се од ње може одступити у случају да то захтевају прописи. А, имајући у виду поменуте гаранције из нашег устава и закона, јасно је да се у конкретном случају управо о томе ради.

Шта онда стоји иза упорног настојања неких да се домаћој јавности ускрате информације о садржини уговора о концесији, док се с тим не сагласи страни партнер? То можемо само да претпостављамо.

Извесно је, међутим, да свако ко мисли да се гаранцијом апсолутне тајности могу анимирати и привући страни инвеститори, налази се у крупној заблуди. Такве гаранције, разуме се, у одређеним приликама могу бити атрактивне за шпекуланте али правим, озбиљним инвеститорима тајност у претераним количинама сасвим сигурно није потребна. За њихово толико потребно присуство на нашем простору треба обезбедити многе друге озбиљније и вредније претпоставке. Ту спадају савремени закони и њихова консеквентна примена, квалитетна правна заштита, експедитиван рад управе, а сасвим сигурно и неопходан ниво самопоштовања.

Аутор је повереник за информације