Извор: Блиц

Сваки појединачни еколошки инцидент подсећа на неопходност одговорног односа према животној средини. Серија таквих инцидената, какву смо нажалост овог лета имали, поготово. Она уз остало подсећа и на то да (још) нисмо прихватили Кјото протокол и Архушку конвенцију - два у вези са животном средином фундаментална међународна документа. Добро је што ћемо Кјото протокол ратификовати ускоро, али би било добро и оценити да ли смо, због доцње пропуштали шансе за значајне стране инвестиције у чисте технологије? Као и то колико би нас прихватање конвенције из Архуса приближило квалитетнијем механизму заштите животне средине?  

Али и без Кјота и Архуса имамо и Закон о заштити животне средине и Закон о интегрисаном спречавању и контроли загађивања животне средине и Закон о процени утицаја за животну средину. Немамо, међутим, довољно информација о реалним ефектима примене нових закона. А оне су неопходне као основа за најбитнију оцену - не оцену апстрактног квалитета закона, него оцену могућности, спремности и способности да се закони спроведу у живот. Јавност има право да ту оцену да. А има и снагу којом може ефикасно да утиче на то да та оцена буде боља. Управо зато ефикасан систем заштите животне средине нужно мора да претпоставља најшири приступ јавности свим релевантним информацијама.