Извор: Нин

Интервју

РОДОЉУБ ШАБИЋ, ЗАШТИТНИК ПРАВА НАРОДА ДА ЗНА

Није било захтева медија или грађана да им се предоче записници са преговора око будућности Косова, а и да јесте, преговарачки тим није државни орган, па ја не бих могао да интервенишем, а и кад бих могао, такав бих захтев третирао као деликатан.  

Родољуб Шабић, Повереник за информације од јавног значаја, има све разлоге да се поноси. Данас узречицу “жалићу се Шабићу” не користи (само) беспомоћни народ него и моћна седма (новинарска) сила. Дакле, за све што сте желели да знате, а не дају вам, жалите се Шабићу. Он је по закону овлашћен да штити право народа ДА ЗНА. А ових дана, пред судијама за прекршаје, а на пријаву Министарства културе, изричу се прве казне (ни кривим ни дужним) државним намештеницима јер су се њихови шефови оглушили баш о то народно право.

Да је РТС одбио да директно преноси седнице Народне скупштине Републике Србије, да ли би тиме било угрожено право јавности да зна, на коме се и заснива Закон о доступности информација од јавног значаја чија заштита је ваш посао?

- Овде морамо да помиримо два интереса. Један је интерес јавности да зна шта раде државни органи, а поготово један тако важан као што је скупштина, тим пре што ми имамо неку традицију борбе за ту фамозну јавност баш у том облику - где је централни захтев опозиције својевремено био да се преносе седнице скупштине, па је укидање доста деликатно. С друге стране, ми сад имамо тај јавни сервис, а основна претпоставка његовог деловања је да нико на његову уређивачку политику нема утицаја. Али, ја лично мислим да треба обезбедити висок ниво јавности рада парламента, али прави одговор на ову дилему не треба да дају ни политичари чак ни експерти него људи који се баве техничким аспектима функционисања медија: да ли је решење у кабловском каналу, парламентарном каналу. У сваком случају, морамо пронаћи нешто што ће помирити сукоб два принципа: нити РТС може одређивати дневни ред Скупштине, нити неко може јавном сервису наређивати шта да ради.

Јавни сервис се финансира из претплате грађана. Преко кога грађани врше контролу сервиса који финансирају?

- Са аспекта права на слободан приступ информацијама, ја РТС третирам као орган јавне власти. Имали смо случајева да су стављани захтеви РТС да омогући приступ одређеним документима и они спадају под заштиту Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја.

Па, добро, ко би по вама на крају био овлашћен да одлучи да ли преноси или не?

- Ја мислим да је одлука на РТС-у.

Кад то кажете ви претпостављате да је јавни сервис без сваког политичког утицаја. Па је ли?

- Тешко са ове позиције могу да процењујем, РТС је ушао у неки процеп претварања у јавни сервис. Али било би прилично наивно рећи да је потпуно еманципован од политичког утицаја. Мислим да није до краја”.

Ви сте се јавно сложили и са захтевима да се за јавност отворе и седнице Владе Србије. Један од ваших аргумената била је тврдња да је то пракса у земљама у окружењу. Ја питам, којим земљама и, што ми је још важније, да ли су седнице владе Немачке и Француске отворене за новинаре?

- Ову иницијативу невладиног сектора сматрам перспективно добром. Влада доноси одлуке о важним питањима за ово друштво и лично мислим да је добро да јавност зна како то влада ради, на који начин и под којим условима. То само по себи не значи да све у раду владе може бити јавно. Тим пре што ће влада много чешће него парламент одлучивати о неким стварима које су деликатне и које у одређеном тренутку не могу бити доступне јавности. Али то не значи да ништа у раду владе не може бити јавно. Ево и примера који је специфичан, и није реч о земљи за коју ја мислим да је постигла неки јако софистицирани ниво демократије, о Хрватској је реч. У Хрватској акредитовани новинари присуствују седницама владе, иза стаклене баријере, са визуелним и аудио контактом. Кад дође до тачке дневног реда која претпоставља искључење јавности, можете спустити ролетне и искључити тонску везу. Што се Немачке тиче, тачно је да је она тек прошле године добила савезни закон о доступности информација, али многи од 16 ландова су те законе имали и раније. А што се тиче седница њихове владе, не знам да ли

су или нису отворене за јавност. Али у тим земљама, ова прича није само ствар закона, тамо се подразумева један потпуно другачији однос јавности и власти.

Али ја бих да вас подсетим на случај Ирака: да ли је јавност у Америци и Великој Британији била истинито информисана о разлозима за интервенцију у Ираку?

- Није. Немамо ми никаквих илузија. Нигде у свету ова прича није ишла лако. Ово су такозвана права тешке инерције, она морају да се освоје. Али кад се једном освоје, кад новинари, грађани, науче власт на јавност, онда више нема назад. Ја знам да је овај закон новинарима спор, али ја сам праве помаке осетио тек кад су новинари почели да га користе, да на њему инсистирају. Мада овај закон није ни писан за новинаре. Квалитетном новинару је информација касна кад је добије и данас, он каже: што је нисам добио јуче. Али за одређено новинарство: истраживачко, ангажовано - некада ћете трагати за документом и годину дана - овај закон може бити користан.

Пише и у закону, а и ви сте ми приликом једног разговора рекли да сте задужени за то да јавности омогућите увид у оне информације које су забележене на неком носачу информација, дакле које постоје као документ. Може ли се догодити да државни орган намерно не бележи информације о свом раду битне за јавност, односно постоји ли обавеза државних органа да такве забелешке прави?

- Та је претпоставка могућа, а у одређеним околностима чак и вероватна. Никога не можемо натерати да информацију забележи на начин предвиђен овим законом”.

Да ли преговарачки тим за Косово и Метохију спада у државни орган из ваше надлежности?

- Строго формално, то није државни орган, јер државни орган је некакав субјект у праву, нешто што подразумева одређену дефиницију, формира се законом. Овде то није случај, тај тим је у политичкој сфери. Па у том контексту, повереник за информације од јавног значаја не би према преговарачком тиму могао да поступа као према државном органу.

Да ли је преговарачки тим обавезан да води записнике о преговорима и да ли се досад догодило да је било ко тражио те записнике на увид јавности?

- Будући да нису основани законом, тешко да можемо говорити о њиховој обавези да раде ово или оно. Али сигурно постоје писани трагови о њиховом раду. Досад нико од медија није тражио на увид записнике о преговорима о КиМ и морам да вам кажем да би то био деликатан захтев. Наш Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја је веома либералан, изненађујуће либералан за наше прилике, али ипак предвиђа могућност да се у одређеним случајевима, ради заштите неких интереса који су у том тренутку претежнији од права јавности да зна, ипак ускрати приступ јавности одређеним информацијама. Могли бисмо рећи да би нека питања у вези са активношћу тог преговарачког тима могла да дођу у ту сферу јер се не жели, на пример, да се потпуно отворе карте ни пред партнером с друге стране ни пред међународном јавношћу.

Сигурно сте запазили да се у нашој јавности стално оспоравају званичне тврдње да је НАТО 1999. године осиромашеним уранијумом гађао само неколико тачака на југу Србије и циљеве на Косову. Да ли је било захтева грађана или медија да им државни органи обезбеде информације о томе?

- Колико се сећам био је само један такав захтев и, интересантно, не од наших грађана него једне стране невладине организације. Мислим да је реч о организацији “Норвешка помоћ”. Они су тражили од нашег МУП-а информације те врсте. Мислим да је у овом случају реч о информацијама од прворазредног јавног значаја. Колико се сећам, МУП је овим поводом дао информације које је имао. Али, и у овом случају је битно да ли постоје сви документи о томе.

Да ли ви на било који начин можете да присилите било који државни орган да прикупи информације о томе да ли је у секторима под контролом војске било употребе муниције са осиромашеним уранијумом?

- Не. Ми бисмо као држава требало да имамо те податке, али ја не знам да ли их имамо и не могу никоме да наложим да направи документ о нечему ако тај документ већ не постоји. Ја само утврђујем да је неки орган власти ускраћујући рецимо вама право на приступ одређеном документу повредио њено право и налажем да даде копију тог документа. Али ако тај орган ипак то не уради, повереник нема ни фактичку ни правну моћ да га на то натера. То би, по закону, требало да уради Влада Србије. То се од владе очекивало у неколико десетина случајева и, што је врло озбиљан проблем, Влада Србије то ниједном није урадила. То скоро да је позив за кршење закона.

У јавности, па и од озбиљних лекара, шири се информација да је број оболелих од рака последњих година у Србији попримио размере епидемије. Да ли се са захтевом за таквом информацијом неко обраћао вама?

- Нико. Интересантно, није.

И последњих дана смо имали по новинама сведочења о полицијској тортури. Да ли је неко тражио од МУП, па после тога и помоћ од вас, да на увид јавности стави податке о томе колико је широко примењена тортура у полицији?

- Таква врста генералне статистике није тражена. Али је било захтева за документима који би потврђивале конкретне појединачне случајеве. У одређеном броју случајева те су информације и добијане. МУП је у организационом смислу много учинио на поштовању овог закона, док га Безбедносно информативна агенција потпуно игнорише. Они неће да одговоре ни на потпуно бенигне обавезе и захтеве. Ја сам једном са господином Радетом Булатовићем разговарао на ту тему и ја сам мислио да ме је разумео, али. За мене је став БИА утолико чуднији што је већина тих захтева потпуно бенигна. Рецимо, људи су хтели да знају за место ликвидације неког њиховог претка, а једини условно речено озбиљан захтев је податак о броју прислушкиваних грађана у једној години. Не ни ко, ни када, нигде, ни због чега, ни којом техником него само број. Али БИА је одбила да даде тај податак и после одлуке Врховног суда. У суседној Црној Гори након тога је отворено исто питање и дати су подаци не само о броју прислушкиваних него и о броју запослених у њиховој идентичној агенцији.

А, зна се и колико је у нашој БИА запослено - 2.286 људи.

- И шта је по вама већа тајна: број запослених или број прислушкиваних? Ја ћу вам рећи: број запослених у једној служби доста солидно говори о потенцијалима те службе. Број прислушкиваних у једној години, не говори ништа.

Много пута сте помињали државну, службену и пословну тајну. И тврдите да то није законима регулисано уопште. Видим да сте се ипак код одбијања неких захтева позивали на претежнији интерес. Па на шта се при томе позивате?

- Увек кад поступам ја се позивам на закон који штитим. Све земље сем нас и, мислим, Црногораца, имају законе о класификацији података или тајнама, ако тако хоћете.

Ви сте правник. Зар из чињенице да не постоји закон о државној тајни не проистиче правни закључак да ништа није државна тајна?

- Наравно да да. Ми имамо више стотина закона и прописа, неки се врло сериозно, неки само лапидарно баве том материјом, врло често су контрадикторни, а сви су анахрони и превазиђени. Нећете веровати, колико знам, у практичној примени још има прописа из 1958. године. Замислите критеријуме о тајности из 1958. године и 2007. године. Један понижавајући хаос.