Извор: Данас

Родољуб Шабић

Лични став

Једна недавна изјава Драге Коса, председника ГРЕЦО-а (Група земаља за борбу против корупције СЕ), с разлогом је привукла пажњу наше јавности. Не би требало да главни разлог буде „страх“ пред претњом евентуалне примене тзв. процедуре за некооперативне земље. Изјава заиста садржи и упозорење да би наша земља због неиспуњавања препорука ове највеће међудржавне антикорупцијске иницијативе могла бити подвргнута поменутој процедури, па и могућим непријатним дипломатским и другим консеквенцама. Ипак, та претња није претерано актуелна. Било је још земаља које су имале одређене проблеме с применом препорука ГРЕЦО-а, али је, ваљда, само једна (Грузија) и формално проглашена некооперативном. Међутим, постоје јаки  „домаћи“ разлози који говоре да изјава председника ГРЕЦО-а заслужује озбиљну пажњу. Јер она, воленс ноленс, говори да не бисмо смели и даље затварати очи пред неким феноменима који готово да су карактеристични за наш „антикорупцијски концепт“. Први је очигледан раскорак између резултата који се остварују на нормативном и оних на стварном плану. Резултати у продукцији нормативних и акционих докумената много су нам „бољи“ од антикорупцијских резултата у реалном животу. С тим у вези илустративне су, на пример, препоруке ГРЕЦО-а XИИИ, XВ и XXВ, које предвиђају доношење и спровођење акционог плана за примену националне стратегије за борбу против корупције и увођење у систем две изузетно битне институције - Омбудсмана и Државне ревизорске институције. Препорука бр. XИИИ „реализована“ је усвајањем Акционог плана. Спровођење тог плана требало је да надгледа агенција чије је оснивање било предвиђено самом стратегијом, али која никада није основана. Влада се определила да као прелазно решење формира Мултиресорску комисију, али потребни услови за рад те комисије нису обезбеђени и она, наравно, не делује. И препоруке XВ и XXВ су, када је реч о нормативном плану, одавно „реализоване“, јер смо законе о Омбудсману и Државној ревизорској

институцији добили још пре две године. Ипак, те институције још фактички не делују. Уважавајући све стварне и хипотетичке проблеме у вези са обезбеђењем финансијских, материјалних и логистичких услова за почетак рада сваке државне институције, ипак је ваљда очигледно да је било више него довољно времена за решавање тих проблема и да за овакве пропусте одговорни  можда могу наћи много „објашњења“, али ниједно право оправдање. Други релевантан феномен је готово игнорантски однос према искуствима других која сугеришу да се најбољи резултати у борби против корупције могу и морају тражити на два,  код нас веома запостављена, плана. Прво, на плану прегледности односно јавности административних процедура, доступности података о свим поступцима јавне власти разним облицима спољашње контроле, не само судова и парламента него пре свега медија, новинара и грађана. А уз то, на плану обуке и припреме за примену нових стандарда о односима власти и јавности, о правима јавности у демократском друштву и о обавезама власти, као и обуке у циљу усвајања других знања и вештина, односно стандарда, метода и процедура које се у сврху борбе против корупције примењују у земљама које остварују далеко боље резултате. У том контексту илустративно је стање с препорукама И и XИВ. Препорука И говори о потреби унапређења примене Закона о јавним набавкама, нарочито кроз спровођење обуке за државне службенике који учествују у процесу јавних набавки, а препорука XИВ тражи спровођење обуке државних службеника о правима јавности предвиђеним Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја, као и спровођење кампање за упознавање шире јавности са садржином овог закона. Мада закони о јавним набавкама и о слободном приступу информацијама нису више сасвим нови, јер су донети пре неколико година, мада је чињеница да је обука кадрова законска обавеза сваког државног органа, за сада су се поменутом обуком, уз можда пар часних изузетака, у сарадњи с цивилним сектором бавила само два државна органа, Управа за јавне набавке и Повереник за информације од јавног значаја. Истовремено, ова два органа ни издалека не располажу кадровским, логистичким, материјалним и другим потенцијалима који би им омогућили да одговоре чак ни редовним обавезама, а камоли да адекватним програмом обуке обухвате макар најрелевантније државне органе. Иако су те околности добро познате, ипак су сви захтеви ових органа за обезбеђење потребних претпоставки за рад остали без ефекта. Код таквог стања ствари није добро што је за сада једина реакција на упозоравајућу изјаву председника ГРЕЦО био наговештај доношења још неких антикорупцијских закона. Наравно, није спорно да у континуитету треба не само донети све потребне законе, него и ратификовати све одговарајуће међународне документе. Међутим, то има смисла само уз пуну свест о томе да то само по себи не значи много, да не може обезбедити потребне резултате. Усвајање закона без стварања реалних претпоставки за њихову примену и без одговорне анализе те примене, као и преузимање међународних обавеза без воље или способности да се изврше, не могу донети ништа добро. Напротив. Јер, борба против корупције не одвија се на папирном него на стварном терену. Њен смисао није бити, на индексу корупције, бољи од Суринама или Габона или БиХ или Македоније, свеједно. Смисао је да, колико год можемо, стварно учинимо бољим сами себе.