Извор: Данас

Закон о слободном приступу информацијама предвида обавезу повереника за информације да сваке године, у року од три месеца од оконцања фискалне године поднесе Народној скупштини Републике Србије извештај о примени овог закона. Овај извештај садржи не само информације о активностима и мерама које је предузимао повереник, него и информације о стању у овој области уопште, дакле информације релевантне за остваривање слободе приступа информацијама у свим органима државне власти. У току наредног месеца цу доставити Скупштини Србије извештај, који ће се добрим делом заснивати на пристиглим извештајима органа државне власти. Рок за достављање је истекао, пристигао је велики број извештаја, вероватно це их бити још. У сваком слуцају, ради се о веома обимном материјалу који садржи велику колицину информација и требаце времена да га са мојим сарадницима прегледам и синтетизујем у један извештај. Зато је још рано говорити о сасвим егзактним подацима или износити категорицке судове. Ипак, вец сада могу реци да це извештај, поред осталог, извесно говорити о три, за досадашњи ток примене закона карактеристицне, а контроверзне константе. Једној доброј, другој, само релативно доброј и трецој, лошој, апсолутно лошој. Добро је то што це извештај који цу доставити Скупштини извесно потврдити настављање одредених позитивних трендова. Број информација које су у току 2007. од органа власти тражили и добили градани, новинари, медији, невладине организације и други, бице знацајно веци од оног у току 2006. године, који је опет био веци у односу на 2005. Кад је рец о захтевима за заштиту права упуценим Поверенику, показаце се да расте проценат слуцајева у којима повереник не мора формално да налаже, у којима након прве интервенције повереника орган власти да информацију коју је претходно ускратио. Овај податак је занимљив не само зато што илуструје пораст ауторитета закона и институције повереника, вец и зато што упуцује на закљуцак да би органи власти уз мало бољу организацију и мало више добре воље могли остварити користан резултат у виду боље представе о транспарентности њиховог рада, задовољнијих градана и медија и мање непотребног администрирања. Извештај це свакако потврдити и одреден напредак у односу на претходне године у вези с мерама које органи власти предузимају ради стварања претпоставки за квалитетнију примену закона, као што су активности на плану обуке кадрова, објављивања Информатора о раду и сл. Релативно добро је то што це статистицки подаци потврдити позитиван тренд у односу органа власти према обавезама које имају по закону, укљуцујуци и оне најелементарније. Као пример може послужити управо однос према обавези достављања извештаја поверенику. Те извештаје су доставили свих шест највиших органа власти (Народна скупштина, председник Републике, Влада, Уставни суд Србије, Врховни суд Србије, Републицко јавно тужилаштво). Органи АП Војводине (Скупштина, Извршно веце и сви покрајински секретаријати) такоде. Стопроцентно извршење обавезе имамо и код мреже трговинских судова. Код свих других органа власти, осим локалне самоуправе, проценат се креце од преко 75 одсто па навише. Ове године од око 730 обвезника извештај је до сада доставило око 550, или приближно 75 одсто, дакле више него прошле године, кад је то уцинило око 480, односно 67 одсто, што је такоде било више него претпрошле. Наравно, не треба имати илузије. Овај позитиван, узлазни тренд треба ценити и у контексту врсте и природе обавезе. Рец је о најелементарнијој, сасвим бенигној обавези, која доспева само једном годишње. Мислим да у светлу те цињенице, податак да је обавезу подношења извештаја извршило једва 50 одсто општина, што је цак мање од прошлогодишњих, такоде веома лоших 52 одсто, говори о односу према закону који се слободно може оценити као скандалозан. У истом контексту "занимљив" је податак да и када су у питању државна министарства, знаци органи који су по дефиницији најодговорнији за примену свих закона, немамо потпуно извршење обавезе. Прошле године само једно министарство није доставило извештај. Ове године у остављеном року то није уцинило цак пет њих. Вероватно це ново, ко зна које по реду, упозорење повереника, то поправити.

Како год доживљавали статистицке податке, цињеница да након три године примене закона, у сваком слуцају знацајан број органа власти не извршава своју елементарну, законом изрицито утврдену обавезу, говори сама за себе, није јој потребан посебан коментар.

То нас доводи до треце, оне апсолутно лоше ствари. До тога, да када је у питању одговорност за кршење закона у извештају повереника, неце моци готово ништа да се каже. Недостављање извештаја поверенику законом је предвидено као прекршај, кажњив новцаном казном. И поред тога, као и цињенице да је у досадашњој пракси овај прекршај поцињен мноштво пута, ранијих година и више него ове, до сада поводом тога није покренут ниједан прекршајни поступак. Као што је познато, повереник нема никаквих законских овлашцења за водење, па цак ни за покретање прекршајног поступка против оних који не извршавају своје законске обавезе. Вршењем надзора над применом закона па и покретањем прекршајних поступака, по закону, треба да се бави министарство Владе Србије надлежно за послове информисања. Од самог поцетка примене закона, Министарство се позивало на то да овом задатку не може да одговори, јер не располаже одговарајуцим кадровским, материјалним, логистицким и другим ресурсима. Пре три године, ови аргументи имали су одредену специфицну тежину, али њиховим протоком готово сасвим су изгубили. Уз све наше транзиционе дилеме, конфликте и неслагања, не би смело бити дилема око тога шта знаци појава да органи власти на свим нивоима масовно не извршавају обавезе, односно крше закон. У сваком иоле одговорном друштву тако нешто је апсолутно неприхватљиво. Зато, без обзира да ли је узрок томе незнање, немар, неодговорност, неорганизованост, бахатост, или нешто још горе, у крајњој линији сасвим је свеједно, никако не би смео бити проблем да се сложимо да се оно не сме толерисати. А то, не само у вези са Законом о слободном приступу информацијама, то ипак јесте проблем, могло би постати наш највеци проблем. Аутор је повереник заинформације од јавног знацаја