Извор: Данас

Који подаци о државним функционерима спадају у оно што јавност има право да зна

Родољуб Шабић

Реаговања

У Вашем цењеном листу, у подлистку "Бизнис" од 3. марта, објављен је, под насловом "Кад је тешко: Лончар" занимљив текст госпође Руже Ћирковић, поводом којег вам пишем.  

Иако сам начелно врло склон полемици, нерадо реагујем на текстове новинара. Мислим наиме, да полемику са медијским посленицима није лако довести у потпун склад с мојом функцијом, односно мојом обавезом да штитим њихова права. У конкретном случају, у прилог томе да не реагујем говорило је и то да се са ставовима изнетим у тексту госпође Ћирковић углавном слажем. Ипак, будући да сам у тексту неколико пута поменут, мислим да има смисла искористити то као повод да укажем на неке чињенице релевантне за тему којом се текст бавио.

Дакле, подсећајући се на један наш разговор у којем сам јој говорио о томе да су могућности приступа информацијама из сфере приватности јавних функционера по закону врло рестриктивне, госпођа Ћирковић се у контексту актуелне политичке ситуације обратила читаоцима питањем -

"Е шта се вама чини, да ли чланови наше владе нама овог тренутка дају повода да их питамо: где су летовали последњих осам година на Западу или Истоку, где им студирају деца, на Западу или Истоку, где су им деца запослена - у Србији или на Западу, говоре ли руски? Ја мислим да не да нам дају повод за оваква питања него нас толико изазивају да се можда подухватимо и нечег јачег од питања. Не знам шта о томе мисли

Шабић?"

Па, кад сам већ "прозван", рећи ћу да ја као, верујем, и већина грађана ове земље, мислим да представници наше "политичке елите" свакодневно остају јавности дужни да одговоре на многа с правом отворена питања. То често чине позивајући се на то да се ради о информацијама које су у сфери њихове "приватности". Независно од тога шта мислим, као Повереник за информације од јавног значаја с тим у вези не могу много да урадим. Обавеза у поменутим и сличним случајевима није ствар Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Наиме, овај закон код нас, као и свуда у свету, омогућава приступ само оним подацима који су у поседу органа власти, а не и у поседу самих појединаца из власти. Обавеза пружања информација у овом другом случају, дакле, није законска, али би требало да буде ствар политичке културе, израз одговорности према јавности, односно коректног односа према грађанима и бирачима.

Додуше, један део података из сфере приватности јавних функционера извесно јесте, боље речено, морао би да буде у поседу органа власти. Реч је о информацијама које се односе на њихове приходе и имовину. Наиме, Закон о спречавању сукоба интереса изричито предвиђа обавезу функционера да сваке године док је на функцији и још две године након тога доставља Републичком одбору за решавање сукоба интереса извештај о имовини и примањима.

Међутим, и овим законом изричито је предвиђено да ови подаци нису доступни јавности те да се могу користити само за потребе поступка пред Републичким одбором. Не мислим да је то добро решење. Верујем да би јавност оваквих података, бар у извесној мери, допринела борби против злоупотреба и корупције и успостављању толико дефицитарног поверења у власт, односно представнике власти. Више пута сам се јавно залагао за то да се законом омогући транспарентност ових података. Наравно, нисам био усамљен у таквим залагањима. Било је међутим много оних релевантних који су мислили другачије па су она, бар за сада, остала без ефекта. О (не)спремности "политичке елите" да "приватне" податке ставља на располагање, ако не јавности, оно бар интерним, државним механизмима контроле, најбоље говори податак да је од приближно 13 хиљада лица са статусом функционера у 2006. години само мање од половине њих извршило обавезу да Републичком одбору достави извештај. А у 2007. години тај број је још једном преполовљен.

Оваквим подацима не треба коментар, они говоре сами за себе. А, ни случајно нису једини који говоре о неодговорном односу власти или људи из власти према сопственим обавезама, нарочито према оним које су, или које могу бити у корелацији с правом јавности да зна. А то ваљда диктира и једини могући одговор на питање госпође Ћирковић - да ли је време да се подухватимо и нечег јачег од питања?