Извор: Данас

Лични став

Захуктава се предизборна кампања. Све чешће ћемо бити у прилици да се суочавамо с разним концептима, програмима и идејама учесника у кампањи, који за предмет имају борбу против корупције. Логично је, чак неминовно, да нас то подсети да слобода приступа информацијама од јавног значаја, као један од облика демократске контроле власти од стране јавности, може дати изузетно добре резултате у борби против корупције. Могућност остваривања таквих резултата није претпоставка, већ реалност, на ефектан и врло упечатљив начин потврђена кроз искуства неких успешних транзиционих земаља, попут Словеније, Естоније или Словачке.   

Није довољно само прокламовати право јавности да зна. То је само прва нужна претпоставка. Неупоредиво теже остварив задатак је учинити прокламовано право реалним. За то је нужно да и јавност и власт дају одговарајући допринос. Јавност, грађани, новинари, медији, НВО, политичке партије и сви други упорним и доследним инсистирањем на конзумирању прокламованог права, а власт, у најмању руку коректним односом према сопственим обавезама које су у корелацији с правима јавности.

Право на слободан приступ информацијама код нас је зајамчено законом крајем 2004, две године касније добило је и уставне гаранције. Није баш добро познато али је утолико занимљивије - како ствари стоје са реалним доприносом афирмацији и остваривању овог права „обе стране“ - грађана с једне и власти с друге стране? Недавно сам, радећи на Извештају о примени Закона о слободном приступу информацијама у 2007, који сам доставио Народној скупштини, био у прилици да се подсетим на мноштво података који могу бити релевантни за оцену односа грађана и власти према „обавези“ да дају допринос афирмацији слободе приступа информацијама од јавног значаја.

Први говоре да се право на слободан приступ информацијама све више користи. Извештаји органа власти достављени Поверенику показују да је број захтева за приступ информацијама упућених органима власти на разним нивоима за преко 50 одсто већи него у 2006, а бар 4.5 пута већи него у 2005. Грађани су упорни и у захтевима за заштиту свог права, па је број предмета у раду, као и број решених предмета у Служби Повереника у току прошле године био за око 30 одсто већи него у претходној.

Други на доста обесхрабрујући начин говоре о понашању органа власти. Лоших примера нажалост има доста. Као илустрација можда је довољан и само један, рекао бих фрапантан. Закон о слободном приступу информацијама изричито и јасно уређује начин на који орган власти поступа по захтеву за слободан приступ информацијама. Сходно томе, орган је дужан да без одлагања а најкасније у року од 15 дана да тражену информацију. Евентуално и изузетно може у целости или делимично одбити захтев, али је у том случају дужан да донесе решење о одбијању, да га образложи и да упути тражиоца на правна средства која му стоје на располагању. Искључено је и недопуштено игнорисање захтева као и његово одбијање неким неформалним поступцима - усмено, конклудентним радњама, неформалним писменим и сл. Дакле, закон не признаје у неким другим поступцима присутну процесну ситуацију познату као „ћутање администрације“, чак за такво (не)поступање предвиђа прекршајну одговорност и новчану казну.

Шта, у контексту тога, говори податак да је од 1.169 жалби које је Повереник за информације решио у току прошле године у чак 96 одсто случајева, жалба поднета управо због игнорисања захтева? Дакле, једва четири одсто органа власти који су ускратили јавности право да зна, учинило је то на начин који је, остављајући по страни оправданост, бар формално коректан. И то у четвртој години примене закона, уз мноштво шанси да се одговорни за примену закона едукују, и уз изричиту законску обавезу да то и чине. Није за утеху што је велика већина оних који су информације ускратили, исте, касније након интервенције или по налогу Повереника за информације, дала. С тим у вези треба подсетити да најчешћи предмет интересовања јавности представљају информације које се односе на различите облике располагања јавним новцем и другим јавним ресурсима - јавне набавке, приватизација, концесије и сл. И управо у вези са захтевима за приступ овим, с (анти)корупцијског становишта најрелевантнијим информацијама, најчешће се скоро по правилу испољава отпор. То говори да многи, на „обе стране“ препознају велики антикорупцијски потенцијал права на слободан приступ информацијама. Додуше, веома различито - неки као шансу а неки као опасност. Чест, готово паничан страх од јавности оних који располажу јавним новцем и добрима, најбоље говори да оцена искрености антикорупцијских опредељења учесника у изборној утакмици и реалности програма и идеја којима „потврђују“ та опредељења треба умногоме, чак пре свега, да зависи од њиховог односа према праву на слободан приступ информацијама. Заправо, од тога да ли право грађана да нају у начелу све о раду власти виде као неспорно, посебно с обзиром на улогу коју оно може имати у борби против корупције.