„Гужва" коју је недавно изазвао и-мејл упућен из МУП-а на адресе једног броја учесника фамозног „скрининга", у коме се наводи да се све информације из тог процеса у оквиру преговора са ЕУ, а „на захтев ЕУ", сматрају „службеном тајном"

у „наредну годину дана" и да се „не смеју учинити доступним средствима јавног информисања" – окончана је на добар начин и релативно брзо.

Претходно су на ову и оволику „тајновитост" с правом реаговали УНС и НУНС. И сам сам, као повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, упозорио да за овакво ограничавање права јавности нема никаквог ваљаног правног основа и изразио уверење да ЕУ сигурно није постављала овакве захтеве. Коначно, одмах након тога, реаговао је и министар у Влади задужен за европске интеграције, изричитом изјавом да те информације нису никаква тајна. То што се догодило објаснио је као... забуну. Додавши да не

заслужује посебну пажњу.

А да ли заиста не заслужује пажњу? Или је, бар ја тако мислим, управо обрнуто. Дакле: „службена тајна", па „на захтев ЕУ", па „у наредну годину дана", па „сматрају се", па, на крају потпис службеника скромног ранга.

„Службена тајна" – шта је то? Па нешто што de iure, дефинитивно не постоји. Овај превазиђени појам је избрисан из наше номенклатуре поверљивих података још пре четири године, усвајањем нове номенклатуре у Закону о тајности података (чл. 14). Термин „службена тајна" не постоји ни у ЕУ. Како објаснити његово присуство у службеном допису нашег министарства?

„На захтев ЕУ" упућује на закључак да је реч о „страном тајном податку", који наш Закон о тајности података (чл. 2) наравно познаје. Али, да би то заиста био, морало би се радити о податку који нам је ЕУ ставила на располагање уз захтев да га третирамо као поверљив. То, што је потврдио и амбасадор ЕУ у Београду, сасвим очигледно, није случај. „Наредну годину дана" је ваљда рок у коме су информације формално поверљиве. Занимљиво је, међутим, да наш Закон о тајности података познаје (чл. 19), у зависности од степена поверљивости, различите рокове, од две до 30 година, али рок од „годину дана" се у њему не помиње.

„Сматрају се тајном." Шта би ово могло да значи? По нашем закону ништа се аутоматски, само по себи, не „сматра" тајном. Тајна одређеног степена поверљивости само је оно што се на начин предвиђен Законом о тајности података утврди за тајну. Одлуку о томе, по законом предвиђеној процедури, доноси законом предвиђено лице. Та одлука мора бити писмена и образложена (чл. 11).

Чињеница да такве одлуке у конкретном случају очито нема, јесте „објашњење" за „сматра се", али није никакво оправдање.

Коначно, као што је већ речено, одлуку којом се утврђује да су одређене информације или документи тајна, доноси овлашћено лице. Законом (чл. 9) је утврђен круг тих лица, почев од председника републике преко председника скупштине и владе, и руководилаца органа власти до лица која то могу чинити на основу посебног, писменог овлашћења издатог у складу са законом. Потписник овог и-мејла, „саветник у Одељењу за нормативне послове" није неко ко спада у круг тих лица.

И, на основу само три-четири реда фамозног и-мејла овај тужни списак могао би се продужити и даље. Али, не мислим да има потребе. Чињеница да на пет постављених питања и-мејл државног органа „садржи" пет потпуно погрешних одговора, свакако заслужује пажњу. У сваком контексту, а поготово у контексту не само скрининга већ и целог процеса преговора о придруживању са ЕУ. Јер, ваљда је суштина тог процеса управо у томе да покажемо да умемо да доносимо, а поготово да примењујемо модерне законе.