Велики део проблема у вези са спровођењем антикорупцијских закона попут Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, Закона о јавним набавкама, Закона о агенцији за борбу против корупције, је последица чињенице да се казнене одредбе ових закона примењују веома слабо или уопште не примењују чак и у случајевима драстичног кршења закона.

Уз одсуство овлашћења независних органа надлежних за спровођење ових закона да сами покрећу прекршајне поступке (што је у надлежности неких министарстава) један од главних разлога таквог стања је веома брзо наступање застарелости.

Закон о прекршајима који је општи закон за ову материју предвиђа да се прекршајни поступак не може покренути ако протекне једна година од када је учињен. Додуше побројао је неке области у којима се може, посебним законом (царинским, девизним, спољнотрговинским и сл.) прописати и дужи рок застарелости, до пет година. Чиме је објашњиво да је могућност да се пропишу дужи рокови предвиђена за прекршаје које углавном врше грађани или предузетници, а није предвиђена за повреде антикорупцијских прописа, које углавном крши „политичка елита“, па за њих важи изузетно кратак рок застарелости од годину дана?

Због овог ти случајеви застаревају у проценту и знатно изнад 90%, а штетне последице тога су вишеструке.

Обезвређују се напори независних државних органа на спровођењу антикорупцијских прописа јер је број процесуираних прекршаја неупоредиво мањи од стварног броја, а огромна већина њих застарева.

Прекршиоци закона се заправо подстичу на даље кршење закона јер са великом извесношћу могу рачунати на то да ће остати некажњени.

Продубљује се и иначе пољуљано поверење јавности у стварну спремност државе да санкционише кршење антикорупцијских прописа што дестимулише укупне напоре у борби против корупције. То се мора мењати. Зато је потребно да одговарајућа иницијатива за измене Закона о прекршајима коју је недавно Транпарентност Србије упутила Министарству правде буде прихваћена и реализована без одлагања.